Просветни гласник

ПЕДАГО ШКЕ СТВАРИ

6.) Агсо пђпречница нресеца две ааралелне -драве, онда су дна одговарајућа угла једнака, два наизиенична једнака, и два унутарња сунротна износе 180° = 2К. — Агео је АВ||СБ, онда је у сл. 16.) "ћ = у као

одговарм.јући, 8 = у као наизменични, и ^ -ј- у = 2В као унутарњи супрогнп. [У продужењу долази одељак : нацртни задаци ка нрном одељку]. (Наставиће ов)

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

О ПЕДАГОГИЈИ КАО НАУЦИ Н4ПИСАО ДР. ФРИДРИХ ДИТЕО

(Наотавак) У другим државама дешавај}' се сличне појаве. Познато је, како су у Француској поддожене и школске установе са полицијским системима многобројним и наглим променама. У Аустрији бејаше одредбама школског закона од 1869 надлежност унраве ограничеиа ирнлично у праве међе, т.ј. у област саме унраве, а педагошкој увиђавности и иницнјативи отворено слободније поље делања. Услед тога, учнпила је школа, за кратко време, знатне наиретке, која истина бејаху сужена разним недостатцима, који су морали да се прнме из старог доба у нову еру, као и услед многобројних грешака у извођењу закона, али, који поред свију накарађивања 1> ружења од стране елемеиата, којн су снрам образовања неиријатељски расположени, не могу да се пореку. Али, на жалост врло се брзо исквари и до темеља заљуља иодузета реФорма услед разоих навика, градиција, захтева и интереса, које се умедоше да одрже, односно да остану важеће. Ту се уклоии извесност сумњи, одлучност колебању. „Садашњој нејасности и неизвесности у педагогици, тумарању у теорији и експериментисању у практици, мора бити једном крај" — писаше ми недавно један ваљан аустријски педагог, по што на то указа, да васпитање младежи и народно образовање, неће никад доспети у ностојан и издржљив ход, нити постићн задовољаваЈуће успехе, док се не осигурају норме, које потичу из стручњачке увиђавности, против падања дневне политике. Тек за ове недостаје много и у оним државама, где школске власти сази-

вајуузгодним случајевима истраживања педагошких стручњака, па шта више, једино допуштају учешћа у надзору и управи школе таквим стручњацима. То је заиста нешто, али не целина, и не може се рећи , да тиме задобија недагогика њено пуно пра-

во. Јер: ко бира оне стручњаке, и ко одлучује у њиховим мишљењима и предлозима ? Нестручњаци. А да велику, управ најважнију улогу играју у таквом избору и одлуци са свим други облици, само не чисто иедагошки, то може норицати ко не иознаје односе, или хоће да их засени. Све доиде, док сами стручњаци не буду бирали за саветнике и органе у школском раду стручњаке, дотле се нема права да говори о каквом ваљаном реду ствари, о каквом правом осигураном и снажном заступању педагогике. Да се лична и стручњачка ваљана спрема, којој као и другим областима човечијег рада, тако и у педагошкој, по праву принадлежи место уираво, мора да тако често поклони нред сампм силницима, то је унраво основно зло нашег данашњег школског образовања. У нашем веку, нема да сецени вредност за духовне потенце. за идеални полег и дах слободе ; стало се на оно, што је чулно и клони се пужењу. И тако образује данашњи нараштај згодно градиво да се из њега истеше десиотски државни ред, у коме једно другом иружа руке — бирократнзам, хијерархија, милитаризам, па да загуше свако самостално мишљење, и да истакну свуда ауторитет на место самотворпе умне моћи, сдепу покорност на место рада из уве-