Просветни гласник

ГИМНЛСТИКА И ВОЈНИЧКО ВЕЖБАЊЕ

Пошто Официр није члан наетавничке колегије, то њега као војникане веже ниједан проние, којп обвезује остале наставнике. Тако он не иора давати о евоме раду са ђацима ни једној школској власти никаква рачуна, и ако би га давао, то се не би елагало са његовим војничким угледом и положајем, нтто га као један старешина у војсци заузима; он би тиме сам против себе радио, кад би о своме службеном раду и „цивилашима" давао рачуна. Наставник гимнастике и војног вежбања стоји дакле у школи као еамостална јединица. Овакав положај може бити да бн у којој другој елужби и поднео , али је у школи такав ноложај неприродан, и он школи може само штете донети. Све што ее у школи ради мора тежити једном циљу, сваки рад мора ићи на то, да ее ученичке снособности хармонично и наноредо развијају. Где нема могућности да се та хармонија у развитку ученичких способности одржава, где би сваки наставник могао да ради колико хоће и како он хоће, ту о иравом школовању говора бити не може. То што вреди за сваки наставни предмет, то вреди и за гимнастпку. И ту свакидашњи договор и шоразум, где тога нема ту ни усиеха нема. Али има још и других незгодних страна овог изузетног положаја у школи наставника гимнастике. Овде миелим на одржање реда за време телесног вежбања. Која среетва има на руци наставник телееног вежбања да за време рада међу ученицима ред одржи ? Он тих средстава сам нема; остаје му да номоћи тражи у разредног старешине, или старешине завода, али та номоћ обично касно долази, док је за дисциплинске казне веома нужно да се оне брзо изричу и брзо извршују. Еакве последице из овог стања потичу, то је лако погодити: лабав и без довољне чврстине ред, чега ни у једном школском послу бити не сме.

0 другим незгодама оваког положаја на> ставника војника за средње' школе мислим да није н) г жно ни говорити; јер ће те незгоде мо}ш оценити и опај, коме еу школски живот и школски рад макар из даље нознати. 2. Данашња гимнастичка настава у нашим средњим школама не одговара своме задатку ни због тога, што она, овака каква је, са осталнм наставним предметима никакве евезе нема. Гимнастика у нашим средњим школама не постоји као школски посао, коме би се ученици могли еа љубављу и вољом посветити, него постоји као терет, као намет, а од тога теретног и за ђа ц е немилог поела уклонити ее био је и остаје најлепши проблем ђачке досетљивости и ђачког лукаветва. Заиста је чудновата судбина наших школа : да утврдимо веру, за коју видимо да с дана на дан опада (или нам се бар чини да онада) место да повичемо на свештенике : браните веру ! и да их за тај иосао ваљаним школовањем што боље епремимо — ми новикасмо на децу: удрите метанија ! сваке недеље и празника идите у цркву ! сваки дан очитајте у школи ио неколико оченаша! Кад смо видели да у народу оиада здравље , ми смо навалили на децу и наметнули им да уче науку о иознавању човека, која никаве свезе са наставом осталих предмета нема, бар те свезе нема у овом разреду, у којом се таква наука учи. Уводимо у школу науку о чувању здравља, и говоримо деци како иијанство иоткоиава памет и здравље, док овамо и сами знамо да се деца не еамо не онијају, него да алкохолна нића скоро никад и не пију. Једнако говоримо и пишемо, како настава треба да је очигледна, а овамо дајемо и допуштамо да нам деца на памет и без разумевања уче стотинама термина из науке о здрављу, и ако закони и божији и човечански налажу, да се за одржање дечијег здравља брину дечији родитељи и учитељи, и да децу, тако рећи, самом применом науке тој науци уче. Место дакле да бринемо' да нам науку