Просветни гласник

о планинама

31

год оно клинасто нстесане цигде и камење но сводовима нашпм. У кори зем.љиној настуиа дакде тада огроман нанон, јавља се једна сила. која се разлаже у своју тангенцијадну и у вертикадну комноненту. Усдед нрве снде притискују поједини комади земљиие коре сидном јачином један на другог, овај иритисак све више расте, док се најпосле на .једном месту отпор не савдада; у дугој зони сдојеви коре земљине збију се, наберу п иснреврћу се, једном речју ностане једна пданина; усдед овога у стадним сдојевима, који нису набрани, стиша се она тангеицијадна сида а добије маха она вертикадна: ноједине нартије земљине коре скљокају се тада. Све ово може се нонајбоље видзти но правиду на унутрашњој страни какве нданине; овде су настуиила махом иространа снмжавања, а кроз пукотнне куљадо је тада вудканско стеае. Тако на унутрашњој страни Адна пмамо просТрану равпицу По-а и Евганес код Падуе, Бериче код Вичеице и т. д. старе, сада већ угашене вудкане. На унутрашњој страни Апенина надази се геодошки узев скорашње снижење Тиренског Мора с угашепим вудканн.ма тошкапским, римском Кампањом, нануљском, Везувом иФдегрејским Пољима. Уз Еарнате имамо као унутарње снижење огромну Панонску Равницу и огромне ерунтнвне масе трахитичних стена код Токаја, Еперијеса, Унга, Берега, Мармароша и у Севериом Ердељу, које ио моћности својој превазндазе све сдичне нојаве у целој Еврони. Ове иукотине и оваква снпжења не виђају се само на унутрашњим страпама веначних пданина, но и на многим другпм местима. Нарочито се оддикују тиме ванадпијски дедови Немачке н Француске, Белгијско-Холандска равнпна п британска острва; ови су дедови Евроие тако рећн раздробљени многобројнпм пукотииама, пзмеђ којнх су се ноједине нартпје земљишта снизиле, а друге остале у првобитиом ноложају или се релативно само мадо снустиде. И ове нартије стоје усдед тога као неки огромни стубови или, као што се то ио најиовијем техничком нзразу каже, као хорстови 1 у сред остадих сниженнх делова 1 Сис (Е. биеаз), који је иостаиио овај тсјјшш, тсжн да уведе у геологију тако рећи интернациопа.шс, термине. 11огз1 је реч ешмеоких рудара; од руекнх гсолога уаео јв Сис термине г-линт и

земљнне новршнне; то су они стари масиви: Шварцвалд, Вогези, Тирингервадд нтд.. Сад нам се „старе масе" нојављују у са свим другој светлости; ми их, као што је то већ у некоднко наглашено, не сматрамо више као самосталне тектонске инднвидуе, као нотнуне планине за се, но као комаде, измеђ којих су поједппп делови пређашн.их веначних планина потонули п нретрнани моћним сдојевима млађих геолошкпх творевина. Прелазећп сад задатку да реконструншемо старе планнне, морамо нре свега узети на ум и то, у каквом односу стоји данашњи облик иоменутих масИва нрема нређашњем обдику оних планина, чијп су то остаци. Кад погледамо н. пр. Шварцвалд или Вогезе, видећемо да њихово главно нротезање (дужина) иде од Севера на Југ, унраво.као и долина Рајне, која проЛази пзмеђу њих. Али само на основу тога узетн да је и она планина, чији су остаци ова два хорста, морала нмати исти иравац нростирања, бнло би и сувнше пронзвољно. Ако ли иам тачно проучимо узроке, усдед којих је овај даиашњи облнк иоменутих хорстова дошао, доћићемо до резултата, да је то само иосдедица оних великих иукотнна, које су се појавиле много доцннје, иошто је она нрвобитна планина тога места већ створеиа бнла, на су се том нриликом нојединп делови њенп спизпли. Шварцвалд п Вогези сачињавали су дакле иснрва једну целнну, на је доцнијеједан пошнрок комад између њих, данашња Гајнниа доднна, нснао и нотонуо. Па нстн начин омеђен је Шварцвалд и нрема швабенској низији: иизнја је један снижени део ирвобитне нданине, а хорст — то је Шварцврдд. Псто то нмамо и код Вогеза и оне низије која се пружа на Запад од њих. Али овако не дознајемо још ништа о правцу оне нрвобитне иланине, од које су ови хорстови ностади; ако дн треба и то да изнађемо, онда морамо детаљно проучити сам тектонски склон и Шварцвалда и Вогеза, т. ј. одредиги у ком су иравцу и како морали ићи стари слојсви , који су били издигнути ири иостанку те иланине. И тада додазимо до крајњег закључка: да је иравац првобнтне иарма и нс преводи их, и т. д. Моци се ово доиада; узех реч хорот, која се, у осталом, пе може Ш1 иревести, а замеиити је другом којом, па мо;кда и пакарадпом, било би више ште.те пс вајле.