Просветни гласник

.1 Е Р Н Е ЈКОПИТАР

....Далеко, у шумном Бечу, на гробљу св. Марка лежи н „многи српски (н сдовенски) адем закопан". То су борци, који су јачином духа свог ради.ш за народ свој. Они њему теже, народ их жељно очекује, дан је састапка њиховог у будућпости, а „будућост се сноро примиче". Нрошде .је године народ срнски достојно просдавио стогодцшњицу бесмртнога Вука Еараџића. Ове нас године дужност опоменула да се захвалво сетимо ирвог Вуковог ученика, Даничића. Иста нам дужност, чини нам се, налаже, да се данас опоменемо првог друга и пријател.а Вуковог, човека. чијп спомен и нехотице прослављамо славећп Вука и Даничића, јер начела рада њихова беху нста, беху једна.... Хоћемо ове редове да посветимо успомени живота и рада Јернеја Коиитара. Сувременици, другови и пријатељи — ои и Вук заједно проживеше многа искушења, многе горке часове, ал' је и слава победе њихова слава братска, слава заједничка. Синови малених народа, дигоше се на рад онда, кад велики народи иадаху у крвавој међусобној . борби. Сумњичени за то, што су проповедали научну истину, оптуживани с тога, што су неистину и незнање гонили — они су све нребродилп, прешли, раскинули, и стигли узвишеном цнљу своме. У туђини склопише очи своје, да им гробови и из даљине вазда сјају трајном светлошћу. И кад животи дотрајаше, кад иадоше, оставише, сваки себи, заменике, да нродуже, што је започето. Конитареву је заставу ирихватио Миклошић, Вукову Даничнћ. И кад сада нрослављањем усномене Даничићеве будемо достојно завршили прошлогодишњу славу великог му учитеља нека се прн тој тнхој свечаности опоменемо и жнвота Копитарева, нека нам се обнови преглед заслуга његових за народ му словеначки, за Словенство и за наш књнжевни ирепорођај! ' 1 По Коаитаревој а&тобиогрпфији, коју је штампао Миклошић у омањим саисима Копитаревим у Бечу 1 8 57, и која се налази и у Споменици Коиитареве стогодишњице штампапе у Љубљани 1 880. Ту је показан и Копитареи одношај према важнијим му оувременицима у Сло-

* % * Крањска је дала многе будиоце словеначког духа народног — Крањска је дала Словенцима и словенима и Копитара 1780. године. Он је био из сеоске земљорадннчке нородице. Кад је Коиитар био већ прилично одрастао, понуди га отац, да га да у школу. Јернеј не само прнстане, већ и даље наваљиваше, док га отац 1790. год. ннје нослао у Љубљану у школу. С почетка му је било тешко, сећајући се живота сеоског и својих на селу. Али му је бида у тодико већа милина, кад су га његови земљаци зачуђено гдедали, како о школском расиусту помаже сеоском свештенику у његовнм пословима при служби. Копитар је, као одличан ђак, не само био ослобођен илаћања школарине, већ је примао награде у новцу, те се тим и новцем добијеним за поучавање својИх слабијих другова могао издржавати, не ослањајућн се на малену помоћ, коју је дотле од куће добијао. А кад је ступио у кућу богатог и образованог барона Цојза као учитељ његовог нећака, могао је рећи, да је обезбеђен и ослобођен од бриге за подмирење првих потреба. Барон је био здрављем врло слаб,али је његова бисгрина брзо н лако запазила у Копитара знаке јаче душевие снаге, те га, кад му нећак а Конитарев ученпк сврши школе у Љубљани и и оде у Беч, задржн у својој кући за свог тајника и књижничара. Ту је Копитар провео још пуних осам година. То му беху дани, којнх се целог века свог најрадије сећао. Барон, сам један од најученнјих и најбогатијих својих сувременнка у Љубљани, помагаше већ одавно књижевннке и научнике. Његова кућа беше средиште духовпог живота словеначког за оно доба. Ослобођен од дневних брига, доведен у доднр с носиоцнма оног малог пламена народне свести у Словенаца, који се доцније иочео претварати у живљи огањ — Копитар венотву на основу ареииске њихове. — В. даље ЈегЈспјк од Ј. Марна за 1 8 80. Љубљана ; Срезњевског Живот Вука Караџића срп. превод 18 70 Н- Сад; Пипинова Истор. слов. литер. одељак о Сдовенцима; Ђ. Рајковића о Коиитару у «Срп. Зори" 1879.