Просветни гласник

?0(1 ,Ј 8 I" н Е Ј

је и сам осетио у души својој прелом, окретан>е ка бољем. Са мишљу, да се ода духовничком реду као што су његови сродници јако желели беше већ раскрстио, и све то време од осам година (1800—1808) употреби Копитар па учеље и своје усавршавање. Стараше се, да накнади оно, што се у школи пропустидо. Барон је особито волео ириродне науке - иосебнце минералогију — те се и Конптар нбог њега доста бавио о прпродњачким студијама. Сам је већ био осетио позив свој, и озбиљније читао старе класнке. Прво је своје књпжевно дело наиисао са свим случајно. Кад се једна лепа госпођица нотужи барону, како јој је тешко остати у Љубљани, јер не зна словеначки, он нозове Конитара, и понуди га, да је отночне учити, те да тако ма колико допринесе ширењу свог народног језика. Коннтар пристане. ГЈо што није имало подесннх књига за учење словеначког језика, Конитар седпе и нанише маленн оглед словеначке граматике за своју ученицу. Ова је после два месеца већ могла прилично говорити словеначки. Али тај малени оглед ударн осноп за нрви и значајан рад Копитарев — граматику словеначку. Док се тај рад штамнао, Коиитар пауми да у Бечу продужи школовање. Обиђе још једном свој родни крај, и при свршетку се године 1808. креие Вечу. Ту се унише, да слуша нрава. После двогодишњег слушања био је овај резултат: Коиитар је дошао до уверења, да нравне науке нису за њега, а у историским је п филолошким студијама далеко одмакнуо. Он се свом снагом и великом вредноћом ода изучавању искључно ове групе наука. Тада је већ био ностао нрегледач за словенске и новогрчке књиге. Са тог је места развићу словеннстике могао доста користитн, п он је збиља то п учинио. После иеког времепа Конитар добије сталну службу у дворској књижницц, где је и остао до смрти, нанредујући иостуипо до нрвог чувара библпотеке н Дворског саветника. К 0 П И Т Л Р

Године 1814. Копитар буде послан у Париз, да поврати све рукоппсе и споменпке, које су Французи однели кад је Наполеон у свом походу покорио и Веч. Копитарево је посланство већим дблом срећно свршено. Тада је посетио и Енглеску, ца се преко Италије, где је такође тражио старе рукописе бечке дворске књижнице, врати у Веч. 1837. год. се крене, и пронутује Пталцју ради својих научних истраживања. Кад је 1842. год. нана хтео основатп у Риму русински завод са катедром за старословенскн језик, буде Копитар ио иреноруци Тајнеровој нозван за наставника. Он се ио одобрењу из Веча крене за Рим, где је мислио остати две године, за које је време хтео да спреми једног од својих ученика као наследника на тој катедри. Кошггар Је залуд очекнвао Русине, и отпочне рад с једним португалским Францишканцем. После шестомесечног бављења у Риму вратио се у Веч 1843. године. Тадаје са собом донео и суху болест, од које није могао иаћи лека. А кад је већ видео, да болест сваког дана узима маха, нређе у стан и негу своме земљаку нроФ. Јенку. Ту је 11 августа (по новом) 1844. године пспустпо своју душу Коиптар, један од нрвих носилаца науке и њених истина. Његову је велику књижницу откупила љубљанска књижница, а од велике је прениске Копитареве сачуван само мален део, заслугом — но највише — његовог ученика Миклоишћа, који је и то молбом добио да се не прода по тежпни на кантару! Своју је уштеду Конитар давао на оставу једном бечком иравозаступнику н то, као особито ионггеном човеку — без нризнанпца. Кад је тај првозаступник умр'о, Коиптар Је залуд свој новац тражио. Није се никада женио, веле, с тога што није могао узетн ону, коју је волео. Копитар је био — као што га описује Миклопшћ — средњега расга, бео, модрпх очију, бистрог вазда нрпјатног иогледа. Вио је необично вредан. Мучно је било, наћи га у стану му, већ најчешће у књижници онкољеног књигама. Сиуомашнима је врло радо помагао. Своју је јадну зараду разделио ШаФарику и Вуку.