Просветни гласник

210

1. Што би мењање страних језика ремегидо ред шкодски ; 2. П1то би при овоме мењању могдо бити адоуиотреба ; 3. Што би се оваким мењањем само доши ђаци користиди; и 4. Васиитин интереси захтевају, да се не мења учење језика, него да се до краја истраје у једном цредузећу, те да се на тај начин изучи темељно изабрани језик. VI. Прочитано је писмо г. В. Карића, уиућено Гдавном Просветном Савету, у коме г. Карић и.зјављује, да не може прегдедати рукоиис г. М. Ризнића поред остадога и с тога, што се и сам бави мишљу о изради једнога деда сдичнога дитерарног обдика. - Савет је оддучио: да се рукопис „На Српском Дунаву" од г. М. Ризнића учитеља, да на одену г. Стевану Иредићу, проФесору. VII. Прочитано Је писмо г. Ж. Иоповића, упућеноГдавном Просветном Савету, у коме јавља да не може прегдедати рукопис „Иримери за немачку синтаксу" од Мите Живковпћа. Савет је оддучио : да се место г. Ж. Поповића, умоди г. Љубомир Стојановић, да овај рукопис, као други реФеренат, прегдеда и Савету реФерише. VIII. Прочитан је реФерат г. Стевана Ловчевића, проФесора I. беогр. гимпазије, о књизи Д. Идовајскога: „Историја Света", за више разреде средњих шкода, иревео Дим. Дукић. Књига I. Стари век. Тај реФерат гдаси: Главном Просветном Савету Ваљаност и употребдивост једне књиге, шкоди намењене, зависи у гдавном од ових погодаба: 1, да је употребљени материјад сувремен, да дедо, дакде, стоји на висини данашње науке; 2, да је распоред матертцада

такав, да су важнији дедови јаче, споредни слабије заступљени, и 3. да је уиотребљено градиво такво и тодико, да се за одређено време може савдадати. Овим општим иогодбама добре шкодске књиге нридружује се за уџбеник историје још једна: да је начин излагања научан, објективан, издагање мирно и бестрасно. С овим, овако баченим оиштим основама, без сумње мадо ко да се не бп сдожио. Ади у извођењу њихову, једва да би се и два иисца са свим подударида. А ову је сагдасност у опште тешко постићи у груии друштвених иаука, па дакде и у писању једног историјског уџбеника. Јер шта је гдазно а шта споредно, шта ваља истапи а шта потчинпти, шта узети као утврђено а пгга као хштотетично одбацити, и шта наЈпосле од свега тога у школску књигу унети ? — све је то на крају крајева , ствар оваког нди онаког мишљења и иојнмања, те се, дакде, и није чудити најразличшЈЈој обради једиог истог иредмета, паонда и дијеметралној оцени једне исте сгвари. При оцени Иловајскога Исгоргце Света за вкше разреде средњих школа , у преводу г. Д. Дукића прОФ.. менн су, поред својих назора и кратковременог искуства наставничког за тај иредмет, као критеријум иослужила и нека новија школска дела ове врсте, напреднијих страних литература, ко.ја су ми до руку долазила. Тамо су, у ногледу школске књижевности, та питања свакојако рашчишћенцја, те је и моје осдањање на њпх у толико оправданије. Имајући још на уму и иоЈачану потребу новог, опширнијег уцбеника Онште Историје, ирема иовом наставном илану затајпредмет у гимназији са нроширеним нрограмом, ја ћу казати у кодико ми се чини да ово дело може задовољпти оне онште захтеве добре школске књиге, иа ће ово, у главном, исдрпсти и мој суд и одговор на тггање: да ли се поменуто дедо може унотребити у нашпм средњим шкодама — које ми је Главни Просветни Савет изволео иоставити, уиутнв ми га на оцеиу. Што се тиче унесеиог градива, рећи ћу да је писац брижљдво средио или унраво добро употребио већ сређени легендарни и историски материјад, који се надази и ио другим бољим историским уцбеницима. Нарочито је