Просветни гласник

К Р II .1 О В .!, Е В Е Е А С II Е

3 4 9

дети! Еако си лепа, иа ако си ири том и добра иевачица, та ти би могла бити цар нтица!" Од оних ласкавих речи врана дође у усхићење; гакне колико је грло доиоси: сир иадне доле, лија га ћаии и иоједе.

2 Г1»м ц трека Једном грм упусти се у разговор с трском, па ће јој рећи: „Заиста, ти имаш потпуно ираво да, се љутиш на природу. Ако врабац на те падне, и он тп је тежак. Ако најмањи поветарац заталаса бару, ти се занијаш, и тако се савијеш, да је жалосно на тебе и погледати. А међу тим , погледај на ме! Ја подједнако с Кавказом не саио супчане зраке заклањам, но смејући се бури и олујп, стојим тврдо и усправо; е би рекао човек, да сам тврдим зидом ограђен. Теби ее и најмање ћарлијање ветра чини да је олуја, а за ме је мали поветарац. Кад би гдегод у близини код мене расла, то би те бар хладом мојих грана заклонио, и од неногоде заштитио. Но шта да ти чиним, кад ти је Еол (бог ветра, а сип Јуиитеровј одредио да растеш по којекаквим баруштинама; а по свој прилици, о вама — трскама слабо се води и рачуна. На то ће му трска одговорити: „како се види, ти ме и сувише сажаљеваш; али ипак, немој се толико бринути, јер мени није баш тако рђаво. Ја се одује не бојпм: ма да се пред њом и савијам, али се ипак не ломим. И као што видиш, олуја за ме није тако опасна као што је за те. Истина, ти до сад^ ниси испитао свиреиост и с.илу олује, нити си се пред њом савијао: но да почекамо — шта ће бити најпосле!" Тек што трска ово изговори, кад наједанпут — са севера заПРОСВЕТНИ 1'ЛАСНИК 1889

хуја страшна олуја с грмљавином, градом и кишом. Грм се круто држи, а тршчица земљи прилеже. Ветар хуји и удваја своју силу, и — најпоеле, извали заједно са жилама онога, који је својим врхом небеса додиривао, а у области хладова петом се ослањао. 8 Свирачи. Позове сусед суседа на ручак; али му намера са свим друга беше. — Домаћин је иесму волео , па домами свог суседа да певаче нослуша. Започеше јунаци колико их грло доноси, — али ко у клин, ко у плочу. Уши у госта заглунуше, и чисто се унесвести. „— Та за име света, рећи ће он чудећи се, зар је то некако задовољство? Твоји невачи деру се без сваког рачуна!" —„Да, то је исгина", одговори му домаћип у усхићењу. „Заиста, они се мало деру, али за то спиритуозпих напитака не пију; а уз то, врло се поштено владају. А ја би рекао : да је ио мом мњењу, боље ио мало и иити, али сво.ј посао добро разумети.

4 Врана и кокош. Смолеиски кнез (Кутузов), оружајући се противу дрскости вандала (Француза), и да би их што згодније на лепак примамио, он им је и Москву оставио. Становници московски, и велико и мало, часа не часећи, снремаше се да Москву напусти, и из зидина московских, као рој из кошиице крете се. Врана стојаше на крову неке куће, на мир-но и чистећи свој кљун на ову узрујаност посматраше. Тада 32