Просветни гласник

251

бар и иаметан, накићен лентама и био у части, — а при том. и да је деи (лепотица беше малко сујетиа) — једном речи, таког младожењу, који би све имао — а који је тај, што све може имати? Па онда још и ово: да само њу воли и више никога. Ма да чудновато изгледа, али наша удавача беше тако сретна, да су младожење — бољи од бољега, тражили њену руку. Но при бирању у ње беху и укус и мисли и сувише фини . Таким би се мдадожењама друге удаваче радовале, а иробирачица нехте их ни погледа удостојити; то за њу не беху младожење, већ — младоженчићи. Овакав избор беше за њу мали : Овај није у великом звању; други нема ордена; трећи — ма да је у великом чину, али џепови празни; у некога нос широк, у другога веђе густе,еле, ни једанјој се не допада. Престадоше младожење просити иробирачицу, — то нотраја две године. Јавише се други просиоци, шаљу ироводаџике; али ово беху младожење „друге врсте" — „Боже мој", рећи ће лепотица, ,,ал' су ти то прости људи! опи мисле, да бих ја за њих пошла? Још каки сам ја младожења имала, па сам их инак с презирањем из куће иснраћала! а сад, зар да нођем за ове јаднике? Ја се и не журим: удадбом, а живот девојачки није ми тежак; дању сам весела, ноћу снавам мирно. Сматрам за понижење, да сс тек за кога удам." Младожење, добивајући овакав отказ, ночеше се већ ређе јављати. Пролази година, нико се нејавља; и још година, али њој нико нроводаџије не шаље. И наша девојчица иостаде зрела девојка. Броји своје другарице (а за то је имала доста времена): ова се давно удала, ова је иснрошена, а њу, као да су заборавили. Туга се појавп у њеним грудима. Узме огледало, огледа се ; онојој каже, да сваким даном по неку лепу црту краде и односи кобно време са

њенога лица. Најпре неста румени; за тим оне млађане живости и светлости у очима ; дивне јамице ишчезле на образима; веселост и окретност са свим ишчезли ; погледа у косу, два-три власка седа, са свију страна беда ! Било је време, да без ње скуп и весеље ништа не вреде ; од ласкача и поклоника није се могла бранити ; а сад, ах ! зову је да седи за столом и игра карата. И тек сада наша горда лепотица промењује тон. Памет јој каже, да се пожури удадбом, и да је крајње време, да ирестане бити горда. Ма Како девојке иопреко на људе гледале, ипак им срце за људима куца... И наша горда ленотица, да неби цео век провела уседелицом, и док са свим није прецветала, пође за онога, који је први запроси и потпуно би задовољна, што је иошла и за шмокљана.

8 П а р н а с. Кад су из Грчке прогнали богове, и по свету им почели давати спајилуке, некаком човеку и Парнас определе. Нови газда нусти магарце да по Парпасу насу. Магарци — не знам одкуд и како, некако су дознали , да су ту на Парнасу некада Музе живиле. Почну међу собом говорити : „ Нису нас узалуд амо на Паркас догнали ; мора бити, да су Музе свету досадиле, и свет хоће, да ми невамо. Па,зите", повиче један од магараца, „не плашите се, ја ћу почети, а ви не изостајте, већ помажите! Другови! не будимо слабог духа, већ прославимо наш чопор; дед'те да саставимо иаш хор, и да иочнемо иевање. А да наше братство не би когод иоколебао, донесимо таку одлуку: да сваки онај, у чијем гласу иема магареће нријатности, не може бити примљен на Парпас". Усвојише магарци — мага32 *