Просветни гласник

252

чев предлог. И нови хор таку дреку поднгне, е би човев рекао, да се креиуло тисућа не намазаиих кола. Но чиме се свршило ово дивно магареће невање? Газда, изведен из трпљеља, све магарце одјури с Парнаса и затвори их у обор. Нека се незналице и будале не нађу увређене ; јер мени се хоће да их подсетим на једну стару и наметну изреку: Ако је глава празна, у њу се памети не може насути. •— Или , лудом се може капа купити, али памет никада.

9 Шуша и ватра. Пажљиво и обазриво бирај себи другове. Кад се у дружбм лична корист крије, она ти само јаму рије. Да би се још бол>е у овој истини уверио, послушај ову басну моју. Зими, у пекакој шуми, ватра тињаше; по свој прилици, њу су путници ту останили не погашену. Ватра све слабија биваше , јер нових дрва нико не ложаше. Ватра још по малко тињаше, па видећи свој крај , почне шуми овако говорити : — „Кажи ти мени драга шумице, за што је твоја судба тако жалосна? на теби се не види нигде ни једнога лисгића, и ти тако гола мрзнеш ? На то ће шума ватри одговорити: — „Па за то, што сам сва у снегу; зими, ја се не могу ни зеленити ни цватити. — „Којешта", рећи ће ватра шуми. „Само се ти удружи са мном, и ја ћу ти номоћи. Ја сам сунчев брат, и у зимње доба, толико исто вредим и чуда чиним колико и сунце. Запитај, ако хоћеш стаклене башче за ме. Зими, кад је све у наоколо снег и вејавица, тамо све или цвета или зре, — а за све то има се мени захвалити. Истина, мало је не-

згодно што ја сама себе хвалим , — и сама хвалиеање не волем; али суицу ни мало не уступам. Ма како да сунце сад сија овде, али оно мало штете чини снегу. Погледај само, како се снег око мене крави. Ако дакле желиш да будеш зелена и зими као у лето и пролеће, дај и мени да се склоним кодтебе!" Шума на то пристаде; од ватрице постаде ватра, — а ватра не дрема: она јури по батовима и гранама; црни дим диже се као какав облак , а нламен целу шуму обузе; најпосле, сва шума опали се и изгоре, — само остадоше огорели пањићи.... И не треба се чудити : ко је видео, да се дрво с ватром дружи.

10 Штиглиц и Јеж. Штиглиц живећи усамљен, у зору ночне цирикати и за се певати, — не за то, што је хтео себи стећи похвалу, а није могао ни стећи је, већ просто за то, што му се нешто певало. На један иут, у сјају и у слави својој Феб (бог дапај у блештећим зрацима иодиже се из мора. Чињаше се, да он собом доноси свакој тварки живот. Из густих шума (фете га читав хор умилних и јасних славујских гласова. Наш штиглиц ућута. Тада ће га јеж подсмешљиво запитати : —- „За што ти иријатељу не певаш ?" На то ће му штиглиц кроз сузе одговорити: — „За то, што ми Бог није дао такав глас да Феба достојно нрославим, а слабим гласом, ја Фебу не смем певати.

Тако је и мени на срцу тешко, што ме Бог није обдарио Пиндаровом лиром, тада би ја Александру (1) певао.