Просветни гласник

НРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ И БУДУИНОСТ ИГИЈЕНЕ

Игијене — рецимо нитање о размери кисеоника, азота и угљена диоксида у ваздуху — него и сам игијеничар, али том стручњаку хемичару недостајало би опет медицинских погледа, игијенског проницавања, па нрема томе и основане, критичке процепе испитних резултата. Стручан хемичар би одмах с почетка (и нехотице) напустио земљиште, на коме јеникло то хемиско питање; он би норед свог стручно - хемиског интереса заборавио и занемарио онај првобитни, игијепски, који је то питање управо и покренуо, па би натај начинјамачно промашиоили — може бити и — премашио ону праву цељ, рад које је и почео хемиски испитивати.... Стручњак-хемичар би се, дакле, дао завести разним специјалним ногледима своје струке, па би најпосле игијенско становиште сасвнм напустио. Али све и да није тако, пеоборива је истина, да у Игијени и поред најбољег научног рада не би могло бити правога напретка све дотле, док би је год наука као лешину анатомисала и комадала т. ј. докле год би јој уд по уд у одељеним струкама нроучавала и њиховим духом задахњивала. Игијена не би могла дићи главе све дотле, докле год сва питања њепа не би дошла под једну руку, под једне погледе и под један начин; докле год не би била скроз задахнута једним духом; докле год и у најкрајњем, најситнијем разгранку њеном не би пулзирао једап те исти живот — у кратко: докле год се сва та питања из области Игијене не би носматрала и ироучавала са једног, сталног, заједничког и према цељи удешеног гледишта —са гледишта искључиво здравственог. Тек као такав склои и као таква целина имала би Игијепа и права и услова на живот и напредак, и могла би се органски развијати. Тако је васкрсло толико других засебних струка (н. пр. агрономија), и то

је нарав готово свију наука, које се рачупају у природне. За то и јесте била најсрећнија и најилоднија она мисао, која је Игијену извела из уских граница просте емпирије, па пренела на поље научног разматрања и проучанања, позајмљуј.ући у томе нослу утврђена иачела и истине разпих струка, а сводећи их увек на једно гледиште. Тек први представници те мисли могу се назвати оцеви научне Игијене; и тек они створише садашњост њсну. Мисао, да се Игијена почпе обрађивати као струка за себе , као нарочити одељак или огранак медицинске науке, није тако давнашња. Истинаје, да су већ пређашњи векови у неколико маха то покушавали ; истина је, да се особито у црошлом столећу показиваху пеки слаби трагови томе : али све то беше и сувише слабе грађе, а да је могло одолети немару света, отпору самих научењака, и неким обзирима у државној управи. С тога видимо, да се Игијеиа, Санитет и Судска Медицина још у нрошлом веку сматрају за струке једне и исте нарави и неразлучне, па да их чак и 19. век тако наслеђује и прима. Било као предмет наставе, било као објекат државне администрације, остају те три струке спојене, и тек друга половина нашега века, тек горостасни напредак нриродних наука, поче их разликовати и делити, па онда засебно и разрађивати. Еао нрви и најважнији нредставници Научне Игијене светле три знамените појаве овога века: Паркс (Рагкез) у Епглеској, М. Леви (Мшће1 Беуу) у Француској, и М. ИетенкоФер (Мах V. РеМепкоГег) у Немачкој. Од њих управо и почиње право научно испитивање у Игијени: од њих се датира нова епоха или садашткуг Љијене. Њима се мора признати, да су својим знаменитим научним радовима нобедили све протиннике Игијене као за29 *