Просветни гласник

327

46 Камен и глиста. „Видиш тикако пљушти, безобразница једна!" Тако ружаше кишу један камен ко.ји у некој њиви стајаше. „А сви јој се бајаги радују, — и чекају је као милог госта. Па штаје киша важно учинила'? Свега два-три часа падала, и више ништа. Нека ;;а меие занитају, ја овде векујем. и свагда сам тих и скроман; куд ме год метну, ја лежнм мирмо, и још нико не каза — хвала! Узалуд на свет не вичу, јер заиста, ја никаке справедљивости у њему не видим". На то Ке му глиста рећи: „Ћути! Ма да је ова кишица кратко време надала , онет је њиву патопила и земљорадника надом оживела, а ти си на овој њиви самО излишни и непотребни терет." Тако се по неки хвале, да служе четерес година, а од њих је вајда као од овог камена. 47 Сељак и сирт. У хладно зимње време, некакав старац. сув, јадан и жалостан од великих трудова и сиротиње, беше накупио повелико бреме дрва, и нолагано плетијаше својој димној уџери. Стењући и укајући иод теретом, дрва је носио, носио, па се уморио, зауставио се и бреме па земљу спусти, седпе на дрва, па уздахнувши, овако сам са собом бесеђаше : „Ах боже мој! куда сам пристао ја јадник? У свему нужду трпим, жена је, деца су; спахији треба десетак, цару дација.... Никад не памтим да сам ма један срећан дан проживео у мом веку." У оваком очајању, старац иовиче: „Ах смрти где си!?" А смрт није од нас никад далеко — тамо негде за

брдима, већ — ум за морем, а смрт за вратом, и она се у тренутку ока јави старцу, па ће га запитати! „Што си ме звао старче?" Старац видевши сграшну слику смрти, сав се укочи, па једва промрмља: — „Звао сам те — ако ти неће бити што замерно, да ми иомогнеш, да ово бреме дрва подигнем на леђа." Из ове басне јасно се види ово: ма како да је тешко живети, али је још теже умрети.

48 Ритер — (Витез). У стара времена. некакав ритер, замисли да потраж,и славе и изврши велика дела; спреми се да војује противу чаролијаша и утвара; метне на себе оклоп, и заиоведи да му се доведе коњ. Но пре него што ће на коња усести, сматрао је за дужност, да се свом коњу овом речи обрати: „Чуј ме мој кршни и верни коњу: јури преко поља, преко брда и долина, куда те очи воде и ноге носе - - онако, како нам ритерски закони налажу, и крчи нут у храм славе! Кад злобне караконцуле умирим, а оженим се китајском принцесом, и два-три царства покорим: тада твојих трудова, мој верни друже, нећу заборавити, већ с тобом ћу сву славу поделити. Коњушницу начинићу ти као какав велики дворац, а лети, одредићу ти зелене ливаде. Ти се сад храниш само овсом, а тада ће у нас бити изобиље у свему: јечам ће ти бити храна, а шербет напитак." Ритер скочи на коња, и узме дизгине: но коњ право с ритером — хајд па у ар — на јасле.