Просветни гласник

ИЗВЕШТЈИ ПЛДЗОРПИКЛ ОСНОЕШИХ ШКОДА

354

У иознавању наше земље много места заузимају биограФије. У неких наставника деца и на испиту „показују" на мапи; а кад се окрену од ње, не знају ништа. На мапи се показује преко године, само да се олакша деци памћење оних река, брда, вароши и т. д. и положаја једнога према другоме. Али деца морају занамтити. Мора им остати као пека слика у души о ономе земљииггу или округу, крају, што су учила и гледала на мапи. Чим неми те слике, значи, ништа није научено. Из ове опшге анализе (очигледие наставе и иознавања околине или хоризонта) излази полако специјална анализа, где ће да се гледа шта има на појединим биљкама, животињама, човеку и т. д. Излази оно што се данас зове „Познавање нрироде" у осиовној школи. За то би ваљало аосматрати пгго је могућно више биљака и животиња, а тако исто и камења и земаља, и гледати шта има која, из чега је која састављена. То је природни иут. То би било познавање природе и при родних предмета, и то у виду некога „описа", који је врло несиретан; иа се често и то не посматра, но се „описује" онако на памет, по некоме утврђеноме шаблону. Оида ово више прелази у област језичне наставе, где се деца уче да говоре, но што се ту познаје природа. Из историје народне још не могу довољпо да се покупе, проберу и изнесу главпе ствари, но се често губимо и око најспореднијих појединости. Тако се „научи" по нешто о нечему; али се не научи и не види како је парод наш поникао живео, растао, страдао, и како се учио и и просвећавао се. А то би било главно Историји народној. (У својим „Причањима Србима и Сричићима о народу њином," ја сам покушао да ово изнесем, али је многим наставницима ово ненозпато, и не зпам колико сам успео у овоме).

Дапас ни у Науци хришћанској нема механизма, али би баш зато ваљало скратити онај многи материјал који је иронисан из овога нредмета паставним нрограмом. Скоро ни један наставник не може ни да сврши све оно како треба, без штете за остале иредмете, а нарочито писменост и рачуи. Имао сам и виших осиовних школа, мушких н женских. Што се њих тиче, ја сам и у својим досадањим извештајима папомињао, да оне не одговарају циљу п нотребама нашега народа, и до сада ме у томе ништа није могло разуверити. Говорио сам, да главну пажњу ваља концеитрисати на нижу основну школу, то јест, на четири разреда, четири годипе школовања,те да оно буде што интензивније, јаче, пуније, једрије. Јер ту долази маса. А ми ни за ове немамо пи зграда пи наставника. А, ко хоће више знања, но што даје добра четвороразреднаосновна школа, он иека иде у гимназију или у коју другу школу стручну. Остајем при томе п данас, и пристајем уз предлог, који ће се и овогодишњој учитељској скупштини поднети: да се оне по селима претворе у среске ратарнице, а по варошима постуино, по потреби, да се иодижу занатлиске и трговачке школе. Још више ово вреди за женске више основне школе. Кад је данас дозвољено, да се у педостатку виших женских школа, примају у гимназију по унутрашњости и женска деца, која би желела даље да се школују, онда не знам зашто терати женску децу, кад би имали највише да се спремају код куће у кућењу, кувању итд. за свој нотоњи позив, да уче о храму, олтару, канели, „светим стварима" цркквеним књигама и одеждама, чиновима: епископском, свештеничком , ђаконском, игуманском итд. о службама и звоњењу, кађењу, „входовима" и свима тајнама; да