Просветни гласник

406

где посебна праиославиа школа пе постоји, да српски родитељи морају слати децу своју у немачку школу, где католици учитељи не ће смети децу српску због верозакона силити и кињити, јер ће се она моћи са часа, када се католицима верозакон предавао буде, удалити из школе. Овом предохраном уклоњено би било све, што би народ кињило и узнемиравало. Еад би се ово, или овоме слично уређење, увело и у Хрватској и свуда по Угарској, српски би народ ову највишу милост, као особиту благост и наклоност са благодарним срцем саслушао, особито кад би се за тај случај још и свако.ј немачкој шкоуји , ако учител. не би знао српски, додао један приправник (препаранд) са каквом малом потпором. А по већим местима, кад би се поставио нарочити учитељ, да децу учи ћирилицом читати и нисати. Овај би се могао плаћати у Граници из провентног Фонда, а у провинцијалу из доместикалне (домаће) касе. в). Мишљеш дворске комисије, Ратни придворни Савет узима нри решавању ове молбе само Граничара у обзир. Прост Граничар одређен је само за сталеж војника и земљорадника; с тога се морају с пута уклањати и сва средства, која би осујетила овај једкни позив граничара. Придворни савет мисли, да се при двојакој намери кулгурног и наставног унапређења граничарске омладине мора пазити и нужна градуација, по којој би ове личности, које показују особите таленте и које имају наклоност свештеничком сталежу, имале прилику да се за то и образују. Овоме се не сме сметати, но ово треба потномагати. Ну, о томе говоре предлози другог одељења под 8. и 9. тачком, где се говори о установљењу семинармје и срнских главних школа. Напротив, кад би се омладина у свима три-

вијалним школама настављала „%ирилским језиком и аисменима", она бн то особито заволела, те би се могла одвратити од свога правога позива и свога војничког и земљорадничког одређења. С тога придворни ратни Савет не може пристати на то, да се по свима тривијалним школама уведе народни језик и народно писмо. На то изјављује краљевски комесар, да тим омладина не би изгубила вољу на немачки језик, јер би само овим могла долазити до нижих и виших ОФицирских чинова ; само тако могу долазити до већих и виших ноложаја. А како је у дужности свих ОФицира, од првога до последњега, да обраћају сву пажњу своју на подизање немачких школа, то ће и она деца, која српску школу с врло добрим усцехом сврше, врло радо и немачки јсзик хтети да науче, те се није бојати, да ће се немачком народном учитељу у Граници икад чиме нахудити. Српска придворна канцаларија у споразуму са изаслаником угарске придворне канцаларије, придворним савегником Микочи-ем, признају, да се српска омладина треба да наставља крај немачког језика, који је у школама што већ постоје уведен, и у своме народноме и језику и писму, јер се на томе језику код њих у цркви служи ; њихове књиге нишу се тима писменима; они се тим писменима споразумевају, кад .један другоме пишу. За то се овај језик мора сматрати уједно и за језик цркве, науке и саобраћаја (1ш§па засга, епнИГа е1 соштегааНз). Са тим тростручним обзиром, заслужује тај језик да се и култивише, Угарска и српска придворна канцеларије разлазе се у мишљењу од краљевског комесара само толико, да за ту установу жупанијске доместикалне касе не могу ништа давати, јер оне постоје за одржавање унутрашње сигурности и за плату