Просветни гласник

М О Д Е Р II Л II А С Т А В А

Демостеноиу беседу, У њој се не налази израза на које би се скренуда пажња као на беседничку кнтњавост ; брижљиво кад се испита, примећује се да је свака, реч на своме месту и у правоме значењу. и само таком су се беседом дагано донодпли слушаоци у стање душевнога расноложења, на које би беседник диљао, Савршеност неког дела може се прнметити ако у њему нема никакве мрље, никаквог недостатка; ако нема ничега што зауставља ток мислп џ осећаја. управо при отсутностп свег оног што би могло, ма и за један тренутак, скренути ум од гдавие цељи. Али, као што се згодно прнмећује, Демостен се ннје дао завести Фразама, није желео да Атињани викну : „о какав велики беседник!", већ да кажу : „сви сложпо против Филина!". Тек у нериоди опадања старе књижевности поче се скретати пажња на китњавост у беседама, као на прост накит У времену најбујнпјег развића јелинског беседншптва, никакав епитет не би се допуштао у беседама, као накнт илп просто дескрпптивно дејство, јер еиитети те врсте кваре стил, као што се види на пр. у Лшцену. Реч је овде пешто споредно, сем ако се не бн додала по каква битна црта, или ако се сам предмет беседе не бп унотребио у згодном моменгу , према цељи беседниковој. Кад би беседа добила свој потиун облик, лепота унутрашњег садржаја нроизводила је дејства као год из ритма н мелоднје у стиховима,- што је наравно доириносило користи н слави беседниковој. Великп писци знађаху да китњавост, која привлачи пажњу и тренутно брилира својом лепотом, одвраћа ум од главног предмета и тако не само да је на штету највишем смсру беседе, који треба да је осећај трајне убедљпвости, а не моментан нокрет раснаљеностп . него још квари вештачку савршеност саме целине, паралишућн њезино јединство утицаја, У томе н јеете велика лекцпја, то јест у самоме начину на који се саставља унутрашња садржнна беседе н у њеној краткоћи, лекција коју човек може научитн само из класичних писаца. Тукидид описује тако жнво н јасио једну поморску бптку у циглом једном пасажу. да кад га човек само једном прочита и разуме увек га се мора сећатп, Најбоља н може бити најдирљивија од свију историских црича јесте

прича о поразу код Снцплије, у његовој седмој књизи, и како је кратка! Стари писци беху кратки и збијени, јер поклањаху ванредну пажњу нзради својих дела. Код модерних то не бива, те за то и јесу сувише оппшрпи. Класичнп писци умејаху да изразе неку мисао тако јасно и потпуно у врло мало речи и Фраза, да се више није имало шта додати. Не знајући да нредставе своје мисли јасно и прецизно првим нотезом , 1 модерни писци даЈу им разне турннре. нагомилавају фразе, мислећи ако се ни у једној засебној реченицп не искаже нотпун смисао, да ће се довољно псказати ако се све спо.је Јједио. Ја себојим да се у томе још више не покваримо, једпо што немамо довољно времена н стрпљења, друго због саие нужностп нашег стања у коме морамо да удешавамо све наше списе према веома заузетој публнци свакодневним пословима и рђпво спремној да нх разуме. Потребе модерног времеиа тако су хитне, дела и предметн тако огромпи, да онн који хоће да изложе. или како се то вели, да саопште нове мисли, не могу да посвете све своје време стварању узоритих дела. Међу тим, пе би се оволико постигло у савршености модерних дела, да ннје било тих класичких ремек-деда, да их модернп писци нису никако познавали. Али научници су се из рана ближе упознали са њима, те за то нанш радови нпсу тако рђави, као што би бпло без тога. У нашем раду ако хоћемо да не буде рђав, никала не треба да губимо из вида тај узвишеии тип савршености. Из свију паведених разлога, држим да треба одржати та два језика са литер.гтуром на месту коЈе заузимају, као багни део слободног образовања, за све оне који не морају из рана напуштати шкодске студије. Али исти разлози којп војују у корпст изучавања класицизма у цеЉп ошптег образовања, показују прнродне граннце, докле треба да се простире то изучавлње, По моме мишљењу, треба му уступати толико места у настави колико је нотребно, да ђак научи лако чптатн сва велика дела старих нисаца, Ко иак нма времена и укуса да се носвети самосталпо кдасичнпм студијама, на пр. старој историји, оиштој Филологији п т. д.: извесно му треба више, Губљење драгоценог времена у часо-