Просветни гласник

иолитички и к

садржаја, Цркви су за вршење потребних обреда требали свештеници. а свештеницима су требале књиге. које су или преписиване из раније бугар. књижевности или иревођене из нова са грчког језика. После чисто обредних дела дошао је ред на дела побожноморалног садржаја. а тек на трећем месту дела више светске садржине. међу којима нарочиту пажњу заслужују историјски послови, ма да и они. црквенпм делима изазвани и уз њих понпкли носе исто религиозно обележје. Наша је стара литература, као што се внди. била мннијатурна слика онд. књижевности византијске. Што Св. Сава, по речпма Доментијановпм, „ВБсакп образв Светн№ Горн 1Г|) г ]')Несе вн св отбчбство ", то је учпнило, да му један такав научник као пошт. г. Јагић товарн ирекор, којн је, по нашем схватању онд. прилнка политичких и књижевних, неумесан. Корећи га, што је «осветио емиграцију интелигентних синова српских у Свету Гору", он превпђа, као тпто лепо примећује г. Вуловић, прилике онога доба и улогу коју је Св. Гора у оно доба играла на хришћанском истоку. У осталом. ма како били оштрп прекорн, којн се могу управ.ватп на Св. Саву ради иравца, којпм је иовео стару срнску књижевност, они губе врло много од своје оправданости, кад се држе у памети речи г. Мајкова, које су резултат брижљивог изучавања наше историје. 1 ) Пошто је све пропало. «у Србији је, вели он, једнако живјела друга сила — велика, која не стари нитн се може скршити — а то је вјера. Народ је .пубљаше, и она му бијаше дража од самосталности. Ни вријеме ни насиље ни гледање на потурчену властелу не могаше учинити да се иоколеба у вјери својих праотаца. II најпослије вјера спасе Србију. У сриског свештенства бијаху све особине Хришћлии источне цркве. Сриско се свештенство одликовало тијем што је смјерно. што није марило за корист; што је са свијем било одано вјери, што је добро разумијевало своја ираваи дужности, и што се свагда слагало с врховном влашћу и с народом Ђ . Да срп. свештенство овако буде, да вера овако поштована и угледна буде у српском народу, поглавита је заслуга Св. Саве.Жалити је истина, што оволики, труд није био бољим правцем иошао, ') Мајков: Историја срцског народа, Сф. 135—36.

развитак 1 19

али за то не треба кривити Св. Саву него злу судбину, која је била. како већ једном апазисмо. верна нратиља нашега народа, Српска је књижевност поникла у таквим нриликама, ради којих јој је аисолутно немогућно било поћи другим правцем. У осталом, што иије било с књнжевностнма других народа, који бејаху у много бољим приликама није нраведно очекивагп да буде код нашега народа. Штета је само, што је наша стара књнжевност, кад већ није могла нпћи из народних јој стпхнја. при рођају своме ударила на Впзантију, да јој она буде узор п учптел.ица. У место да се развија заједно с развптком народним у истом правцу, наша је књижевиост пошла путем народу туђим, нигде се с њиме ие сусретајући. „8(:аговгрвка кпј12еупо8<; г егр&кј пагос1 — "ћо аи с!\је ^ићје, које аи зе и вуојет 21 уо 1 н јако та1о 8ае1;аја1е, 1 1;о зато и сгк\н §с1је је пагос! ргеко вуопћ 8Уе*1етка рг1ћуа1;Јо пекоје 1с1еје, з1;о ви јггахепе и 8<;аго8гр8кој кпј1геупо^М, к1еје ћгшсапзке 8 кппасеијет VIнапИибкЈт : рак 1 и 1оте вте1а§е 1т ро пев1о је21к, коЈ1 је ћ1о паго(1и, ако пе «а елает, а оио ћаг па ро1а 81;гап 1 перогиаћ 5 ' 4 ) Овога ради стара ки>ижевност свакако губи доста од свога значаја и цене ; она није вршила онаку улогу у развитку живота народног, какву је, по задатку своме, вршпти морала, да би пмала историјског значаја, који јој даје њен утицај иа промпцање и ширење образованОсти у масу народну. Остављен самом себи, наш је народ у традиционалној својој књижевности нашао ону храну духовну, коју му је требала давати писаиа књижевност. Ова се пак развијала већ иоказаним правцем, а поглавити радници на њезину стварању бејаху свештеници, који сви без разлике иђаху стопама свога првоучите.ва. Због овог ненормалног односа према народу, као и због других прилика, у које је историјеки ток ставио наш народ, књижевност се ова ннје могла развијати, како би се то — према опште познатој истини, да је развиће услов опстанку — могло очекивати. Пођемо лп за развитком наше старе књижевности, доћн ћемо лако до уверења. да су на истини засиоване речи Јагићеве : «1Ј 1пб1ог1Ј8кот зрјби 8\\ 8а\ г е 1 и јесћткот с!је1и кга1ја 81;е('апа, парокоп и с1јеИта гјесИ;ода 1 )В. Јагић: Шв1опја кпјиеУпо^Пил-, ГИ вгр., стр. 175.