Просветни гласник

38*

29У

рока, што је у насјош илустрокање ноЈединих деда скупо н тешко, за оно друго теже му можемо опростити . Стил је у писца у опште по тежи, али се још впше одликује ралвученошћу и узалудшш попављањем. 'Гако му је од 11 табака Францускога оригинала изишло иргко 18 тибика, и ако су слике пзостављене. А ово је већ доста позната мана нашпх књига за деду. У књизи, као и у оригиналу, има три дела. У првом делу је ово: дужности дечије ирема родитељима, ирема браЛи и сестрама, према слугама, у школи према наставницима и друговима и у друштву према отаџбини. У другом делу: дужности арема себи самоме, нрема телу и души, према животињами, ирема другим људима и Богу. У тре&ем делу су гра/јанске дужности и гриђанска ирава, и државно уређењс Краљевине наше. Да видимо сад како је писац превео и прерадио. 0 родитељима у Француском има, не рачунајући слику, две стране; у српскоме има добре четпри. Но ту има: како је ,слатко живети"; како би „без родитељске помоћи и неге дете морало „угинути" иосле иеколико часова." „Данисте синоћ вечерили и јутрос доручковили, да нисте имали одела и обуће, бнлн сге моглп доћи у школу ?"... Би ли сге могли иоКи у гиколу, да не знате говорити ?"... Онда вели: „Нисте ви, децо, само за свој живот и «а свој опстанак дужни својпмродитељима." Па иобраја неке радости, што их родитељи чипе деци н велп: „Знате лн како сте се грабили (место, како се грабите) које ће пре да се ухнати матери за скут, када се иростире слама ио кућп о бадњем дану!" Колпко су мени познати обичаји народа српскога, сламу не носи на (а не о) Бадњи дан мајка, но отац , и деца се онда не хватају „матери за скут," но за сламу, коју отац носи у бремену на леђима. По варошима може бити да се тај обичај и изменио и да мајка носи сламу, али ово опет остаје незгодно, да се тада деца матери хватају „за скут". Свега овога у оргнналу нема. Ово су пишчеве допуне. У оригиналу за тим долази чланак о старијима, деди и баби (1ез ^гапЉ-рагеп^з). У писца нема о томе у целоме делу нигде ни помена. Снроти старци и бабе! Они пе долазе у моралне иоуке, и према њпма ми немамо никаких дужности !.. Иоштовање стараца сматрало се још у старих Грка као врлипа, и мени се чинп, да ми немамо разлога да мислимо друкчије. Ако дугујемо што год своме оцу и мајцп, то ћемо заиста имати за шта да дугујемо и њиноме опу н мајци; н кад дугујемо неко поштовање другима у опште, онда ћемо га дуго-

вати још више старцима, којп су више живели од других и за себе и за нас. А да се впди како Французи мисле и како је с пуно нежности и осећаја иисапо о овоме, нека ми се дозволи, да у преводу изнесем ово месго. Ево: „Може бити, децо моја, да је но неко од вас још срећан да има деду и бабу. Баба се греје поред ватре зими, а лети седи норед прозора, и, с наочарима на носу, плете или преде. Она не воли неред п вику и може бити да каткад и викне на •зас, и да вас покара, кад у нечем нретерате. А како волите, кад она стане да вам прича кад је она била мала, и да вам пева по пеку старинску песмицу! Иа деда!.... Он ће вам причати о старим временима, о бојевпма и јунацима. Кад вам о томе прича, оп чисто заборави на старост ; учини му се даје младић; очи му засветде; глас уздркће; чини му се да је сад на бојноме нољу, да гледа поред себе мртве и рањене другове и слуша пуцањ од нушака и топова и глас трубе убојне, који казује: напред! II можда ће му уздах често прекинути причање, па ће даље са сузама мислпти о ономе што је бпло, а ви ћете ћутати поред њега н гледатн га како плаче... Слушајте што деда прича. Он више зна. Он је више живео. Он вас воли. Ви сте нада његова. За то он воли да вам прича и да вас учи".... (Све ово краси слика, где су се искунила сва чељад око деде, а он им нешто прича). Можда се могло још споменути, да су то родитељц наших родитеља и како без њих ни нас не би било; како су они слаби и немоћни, као деца, и како су снагу своју утрошили за.нас. У опште, сгаре ваља да поштујемо, јер ћемо и ми остаритн. Не знам, да ово не буде неким случајем испало и из самога програма нашега, п да то не буде пнсца навело да ово изостави. Али мн се чини, да је н у том случају његова дужност била, да ову празнину попуни. Чланак „Атоиг ек гесоппаззапсе" („Деца ваља да љубе своје родитеље и да су им благодирна ") развучен је без потребе од једне на трн стране. Ту има и ово: „Па које је то дете" (које не воли своје родитеље)? „То је оно дете које своје родитеље не слуша и не иоштује ." Прво, о овоме, о деци која не воле своје родитеље, нема ништа. Друго, боље је у опште, а особито у књизи дечијој, ие говорити о рђавој деци, но само о доброј. И треће, овако објашњење није никако објашњење за децу. Један се појам објашњује другим само тако, ако је тај други јаснији. За децу је аистрактнији п непознатији појам „поштоватп" но „волети", те би се пре објаснно овај први оним другим но обрнуто, као што је писац учинио.