Просветни гласник

300

радња главнога просветног сапетА

Ту има и овака једна реченица: „Добро дете не одмнче се од куће до год има болесника у њој." Ко зна шта је дете, видеће да је ово нретеривање, које не води ни чему. И чланак о браћи и сестрама, како треба да се „љубе", развучен је без невоље одједне добре скоро на три стране. Ту је прво уиод, шта су то браћа и сестре, и ако то деда знају још из основне школе. Даље има: „већ вн ћете их волети и с тога што ћете и сами, са те љубави, осећати особито задовољство н радост." За дете, које нема браће и сестара, вели: „Тако дете и нехотице дочиње да чами, па ц кад одрасте, а оно не уме да у других изазове љубав, већ га се свако клони.'' Мало даље: «Туђин кад вам чини какво добро, чинн то из рачуна и ради неке своје веће или мање користи".... Свега овога у оригиналу нема, А свеје ово незгодно за децу, поред облика, и по садржинн. Чланак о томе, како „старија браћа илн сестре ваља да заштићују млађе", развучен је од једне странс на три листа. Ту нма, како се стариЈој деди »поклања поверење" да чувају свога »малога братића или сестрпду," и како она треба то „поверење да оиравдају." „Какав би био то брат који би се заиграо, а пустио да се његов млађи брат осакати!» Даље, како да се »ионашају 11 једио према другоме; како, кад умре отац и мајка, „дужности дома&ина и домаКице узимају на се старији брат или старија сестра;" како »сестра толико воли свога брата, да ће се пре одреКи и најнужннјих потреба, него што ће примати од брата оно, што јој он преко воље даје ;» како се по томе ооцењује породични дух једне породице," и како је, кад се деца не воле и не заштићавају, »прекинута најсветија веза људска" и тако даље. У чланку III. „Одржање угледа сгаријима према млађима," очекивао би човек како родитељи не треба да понижавају старцју децу пред млађом, и како старија не ваља да говоре ружно о још старијима, о родитељима, својим и туђим. Међу тим оно се говори само о томе, како старнја деца ваља да послуже као иример млађој, а такав и јесте наслов у оригиналу. У глави о дужностима нрема слугама, говорено је само о дужностима дечијим према слугама, како она ваља према њима да ноступају „човечио, благо и учтиво. 0 Ту има скоро читава једна страна, где се говори како деца сама ваља да раде, а то не долази у дужности ирема слугама. Место тога у оригпналу има лепо: „Помишљајте чешће, дедо, како би ва.ма било, да ви морате да служите Иретерано је и незгодно и оно место, где вели: »Слуге нису имале прилике да се уче, нису имале

прнлике ни у кући својих родигеља (?) многе ствари да науче: с тога ви немате шта од њих научити.« И онда их светује, да ништа не иримлју од њих. но само »од својих родитеља и учитеља и ни од кога другога ." И овога свега нема у оригпиалу Главу четврту »Деге у школи. — Дужности арема наставницима" нисац је највише нроширио и нешто прерадио. Од три лнста оригинала у ппсца има тринаест листа. У орнпшалу има: о „аазМике (1ос11ЈЈе, 1гауаЈ1 е(: сопуепапсе" и све то нде некако у дужности према наставнидпма. Писац је то раздвојио на дужности према себи, школи или нослу, илн тако зване „ђачке дужности", како их нисац зове, н на дужности према наставницима. У прве мудолази: „ ириљежање% „иажљивост% ,вредноћа» н «чисто и лсио ионашање". У друге му долази : „иоелушност*, «рид»љубав и иоштовање. а Као што се видц, нодела није строга, али је ипак боље што је писац иокушао да је н оволнко изведе, но да је трпао све ово уједно. Појединостн су и овде нетачне и непотпуне. Код , ириљежања " не објашњује деци како је добро учитн и научити што више за живот свој, за добро своје, но како ће да „ионавља и разред и како „осим тога гимназијски закон наређује да ирофесорски Савет таквога ђака искључи из школе, јер за њу не мари неуредан ђак." (И курзив и интерпункција је пишчева). У Ђ ириљежање" му иде и да се деца не баве путем, но да нду право кући или школи; а за доказ, да тако треба, наводи како »док сте вп били у школи, лако се може догоднтн да позли иагло или вашим роднтељима, или вашем брату или сестри, и они једва чекају да изиђете из школе, те да зовете лекара, а вас нема"... Овде се вели да «возлм," а пред тим се нигде не номиње да су били болесни. С тога је тај израз незгодно употребљен. «Позлити" може само рана и болест; иначе се узима израз »разболети 0 . Незгодан је и пример како је Даничић на Великој Школи отерао једнога ђака с иснита, за то што га није познавао, јер није долазио на часове. Код , иажљивости " прича о непажљивим ђацима, каки су, да су то рђави ђаци; наводи прцмере, где погрешо одговараЈу, па вели: „Сва је ствар пак у томе: што тај ђак није иазио кад је проФесор казивао: како се множи разломак разломком." А за ово нема ни једног иримера! Сви су за друго нешто. И, на послетку, завршује: „Ви сте чули да има отрова, од којих човек мора умрети ако их окуси. Неиажња је најопаснији отров који убија сваки напредак у науци. — Ви ћете бити пажљиви вас ради! —" Под Ђ вредноКом" изнесено је само, како ђак треба у школи да учн све «иодједнако добро и са иодједнаком вољом ", н оно што