Просветни гласник

РАД1БА ГЛАВНОГЛ

Учпнио бпх пеправду ппсцу, кад не бпх споменуо и оно што је добро у опој књизи. Као добар историк, пнсац је нокуппо све примере за поједпне нрлпне па наше историје н пашега жпвота, п нзнео нх лепо и па свом месту. Из опште историје задржао је само пеке, најиозпатпје п најбоље. Нема сумње, да је наставницима овпм много олакшано, и онп у пеку руку овде пмају готона предавања, готов материјал, самодагабоље обраде п допуне. Па кад се сетпмо, дч је ово нгшчев, како мп се чинп, ирви лптерарнн посао, можемо рећи да га је и израдпо релативпо добро. А погрешке су, као што впдесмо, најкрупнпје методпчпе н у стплу. Штампарскнх и граматичких нема миого* и ако бп се желело, да пх у дечијим књпгама нема нп мало. Према свему овоме, ја бнх водео, кад бах г. "Ворђевнћеве „Мора.ше н грађанске ноуке" могао да нрепоручнм, те да му се не убнја воља за даљи рад на овоме пољу. Алп мп је веома жао, што због оваке нзраде не могу дати сво.|е мишљење, да би Савет мсгао да иреиоручи дело г министру, а овај ученпцнма нашпх средњпх школа. 7. апрпда 1891. г. у Београду. Савету Лонизаи Ј. Миодраговић, проф. учит. шкоде. За овпм је прочитан реФерат г. Жив. Жпвановића о истоме делу, који гласи: Главном Просветном Савету. Прегледао сам, по наређењу Савета, пову књигу г. Стеве Н. Ђорђевића „ Моралне и гуађанске иоуке," и част ми је ноднети Савету свој извештај. Поред научне исправиости онога, што се у сличним књигама налази, једна од најглавнијих страна њихових јесте и та: да ли су аотауно угодне за ученике; а н писац ове књиге нмао је ту првенсгвену намеру, да своју књнгу спремп „за ученике нижих разреда гимназије," у којима се предаје нов предмет истога назива. С обзиром на ученике, ја сам поглавито и ценно ову књнгу. У ирвом реду могло би се замерити пнспу, што је кроз целу књигу провео такав начпн стплизације, као да наставнпк говори деци; при чему се ученици вазда стављају у друго лице. Кад замислнмо исту књигу у дечијим рупама, можемо лако схватити како ће им тешко бити да се, насилно, замишљају у првом дицу. На овај се начнн иишу упуства за неуке учитељ;: — иочетнике, где је све у таквој Форми, како баш опи морају од речи до речи деци говоритп. Ручна књнга дечија мора бити

Г САВЕТА 3 03

другојачије наппсана. То је једпа општа замерка ; п где год се у књигу погледа, оназиће се то. Ради простоте излагања, ја ћу поћп они.ч редом, којнм су одељцн у књизи; паветћу сва места, која бп заслуживала нажњу иотребиу за будуКу нрераду ове, иначе брижљиво пзрађене књиге. На послетку ћу дати и свој суд о њој У књпзи налазимо ове приметне изразе: „Поштовање је знак надмоћија ваших родптеља над вама; то је спољнн зиак разлпке, коју је прпрода поставпла између вас и њих (стр. 9.)" — тврђење п педовољио п за децу врло тешко. Ако место „поштовања 11 метнемо „страх," можда бн се деФиниција, и кад бн бпла потребпа, боље с истнннтошћу поклопила. И ако је, истина, идеално, ипакје врло мучпо оно извођење (стр. 15.), по ком пзмеђу браће и сестара „постоји најсветија веза, а тоје: љубав родитељска," и да „без те љубавп не бн било ни вас (ученика) нп њих (учепикове браће н сестара)." Не стоји ни оно тврђење (стр. 17.), по ком „све оно, рад чега се, вели, ви радујете, веселн и вашу браћу;" па се пита: а за што, и одговара: „за то: што сте ви обрадовали своје родитеље, а то су п њиховп родитељи«. Пре бпхрекао да у свакој личној радости, а код деце нарочито, не долазе у обзир неки другн, но махом чисто субјектнвни разлози. А, и питање је: да ли се сваки пут деца радују кад једно нз куће буде одлпковано. Стоји то, да би тако требало да буде ; али, на жалост, није свакад. „Где се браћа међу собом иомажу и љубе, ту је јак дух породнчкн" (стр. 24.), последње речн за децу неразумљпве. „Ви не смете нпкад допустнти да пред вашом млађом браћом или сестрама учини, или рекне, какав неваљалац оно, што тај не бп смео рећи нли учипити и пред вашпм родитељима (стр. 28)." А шта ће се раднти онда, ако тај неваљалац имадпе ту ружну кураж, да то сме и пред родитељима да рече? ■ У прнмеру 1 ) (стр. 40) тврдиседасе: „уГимназији ништа не казује два пут," па је с тога један неуредан ђак, доцније учитељ, муку нмао, не знајући да објасни кретање земље, јер, за несрећу, нпје био на часу, као ђак, кад се то, на телуриуму, показивало. Сем оног првог погрешног тврђења, и деца ће се сетити, да је могао и доцниЈе отићи у 1 ) Држим да је иогрешно што писац неке »примере* издваја и под звезд. обедежава с примедбом: »Ово је истинит случај,* а остале не. Природно је да се ученици запитају: А зар овај друти није истинпт? У таквои случају готова је непридика за наставника, а уштрб за вредност садржине саме књиге.