Просветни гласник

3 04 РАДЊЛ ГЛАВНОГА

коју бидо гимназију и видети, место, што се „мучио веома млого, док им Је једва умео ту појаву објаснити колико толико." Некако рамље овај прпмер. „Са вама је дошло доста ђака да гхолажу иријамии испит. ПроФесори не познаваху ниједнога од нас (стр. 43)." А, ако устане, у мањим варошима, половина ученика и сведоче да су се познавали са г. г. проФ. и пре пријамног испита? „Непажња је најопаснији отров, који убија сваки напредак у науци (стр. 45)." Сувише натегнуто, као и то : да је „ врсдноКа једна од ђачких дужности, коју не смете никако пренебрегнути." Пре бих рекао да је вредпоћа врлина, а не дужност. Иста је непотпуност, кад се (стр. 50) говорн о , чистом и лепом ионашању." • „.... ви сге међу собом једнаки —но томе, што вас је једна мисао, једнаиста намера искупила овде у школу". И ако је истина да су сви ученици дошли да нешто у школи науче, инак је сваки из других побуда доведен ; а кад би децу пптали све би пре сазналн, само не ону -једну мисао". (стр. 57). „С тога чнм дођете у школу ви се с некимздружите н опријатељите, а с другима не можетс никад бити блиски" (стр. 59). И неправилно и ненотребно тврђење. Примеру на стр. 60., као да није најбоље место у одељку о „дужностима према друговима", н ако је прпмер врло леп. У одељку о дуиш има за децу много тешких излагања. И ако је о души у опште мучно и са одраслима говорити, с децом је још теже. Тако н. пр. овн пзрази не свиде ми се да су појмљиви : »Та упутрашња моћ, која дете непрестано тера да истражује, да пспптује, да учп, јесте душа." „Душа је бесмртиа, то значи: од како је жпвих у васиони , постоји н душа са својом главном особнном, тежњом савршенству, и докле год буде нокрета у васиони, свету, значи да душа жнви, јер кретање је живот." Нека бп било и овако — нпје за децу. У примеру на стр. 87. стојп: „Стеиу иорота осуди на смрт, а Ристу на двадесет година робпје." Порота не одређује величину казне, но само пресуђује: је ли крив или не ? За 1ШКОТИН се тврди да је „толпко јак, да од њега н најјача животиња угпне после иеколпко минута" — ваљало бн додати кад јечист; а иначе деца, можда из искуства, зиају, да се од тог отрова „V дувану" не умпре, „Тећп значп пропзводнтп нечега више, иего што је човеку за свакндашље подмирење нотреба нужко" (стр. 104). Ова деФИницпја, могла бп, псто тако да претходп п — „бапкротству," кад н. пр.

САВЕТА

неки занатлија „производп нечега внше" но што ирода. У опште сваку тековину ваља почети објашњаватн штедњом. То је н прнроднпје п за децу схватљнвије, ма да је и предња дефиииција, најпосле, могућна. „Игре, које прпвлаче човека,јесу карте и ма какво коцкање" (стр. 119). Требало је додати бар лакомислена човека. ,Отуда (из иојма о слободи и самооиредељивости) произтази за вас читав ииз обавеза, које ћемо ирегледати у даљпм одељцима. Те обавезе палажу вам саме људске особине, као и сама важнија улога п удео, којп душа пма у природп људској. Душа чпни од вас лпчносг моралну, која има свест да мора испунити неке дужностп, и коЈа је у нсто време, имајући свести о својим дужносгнма, и дужна да пх исиуни (стр 133)." Мпслим да би боље бпло да је ово изостало, ако није било могућности, да се каже разговетнизе. „Достојанство лично састојн ее у томе : не тражнти за себе никакву милост и т. д. (< стр. 140. Овде је нисац, снгурно, мислпо лични ионос. Досгојанство је пре неки чин, ранг, који човек илн личпосг добпја са пзвеснцм ноложајем. Понос је заиста оно што, но горњем, не допушта човеку да тражн за себе милост и т. д. Допуштам да је веома мучно нрнбавити деци погодне примере п описе о охолости н таштини (стр 143). Алп у тоднко више ваља бнратн прикладне изразе, који бар не бркају појмове. Не чипе мн се најбољи нзразн : „Он (охол) тражи аобуда у свом нмању, рођењу, родбипи, илп у својимсиособностпма да себе истакне над осталима." А охолога ћемо, ведп, познати н но томе, „што он о себн врло депо мпшљење има." Ово последње пнје грех и иеумесно је утурено овде. За охола човека често се узима н реч „осион," што већ указује на силу. И заиста је „охол" човек уЈедно и силан цди „бесап," тпранин, којн радо мучи ниже од себе. С тога је н неразумљиво, пли неразговетно и ово : „Охол човек тражи да се покаже у оиоме (?) што људи поштују као најсветије." Како да се покаже ? „Помислите, децо, да у школп можете иаћп онај кључ, којим ћете моћн, доцнпје у живогу, на свака врата ући !" Мало натегнуто ! (стр. 149). „Показао је једну пајгору страст — лењост« (стр. 149). Л-сњост је иорок ; страсти су активне нрпроде, противно лењостп. да бисте избегди охолост, таштину и незнањс, да бисте одолелп лењости, потребна вам је нзвеспа мера храбрости илн јунаштва ..." (стр. 151). Јунаштво треба у тренуцима „оиасности и несреће," па мн се чинн да је ово све што наведох