Просветни гласник

РАДН.А ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

непотребно утурепо под тај одељак. Ма да се млитавоме често пели : „тресии рђомо зеиљу!", ипак је познато да се у горње пороке не пада од један пут, као што се нз љих пе излази на пречац. ,,Вн сте у том случају изложени, да окусите ужасно осећаае напуштеиостн и усамљеностп" (стр. 153). И ако ово треба да буде после губитка својнх родитеља, мнслнм да је пиак промашепо оно, што се оким хтело рећп. ,Шта је друштво?" — пита пнсац, на стр. 165, и пмамо овај одговор: »Друштво је скуп разноврсннх способпостп многих људп, ради подмпрења духовпнх и телеснпх потреба." Писацјебио много срећннјн у објпшњењу, по у посгављању овс деФнниције. Код држања задате речи, вели се: „Онај, који своју реч ие одржава грепш се о иравду " (стр. 176). Ово не стоји. Грех може битп овде само на рачун части, а не правде. Цео одељак о »доброчпнству међу људпма" (стр. 177.) некако је пспреплетан умеднмг о ™поштеном п честитом човеку," док појам доброчпнства пма са свпм одређен обнм, како у погледу на прцватна доброчинства, која појединац чипп, тако п у погледу на опшга' доброчинст!!а, која цело друштво или држава потребптпма указује т разне начпне. Мало је претерпвањс, кад се тврдп, д г је „најслађе осећање кад човек учипп некоме добра, па то не зна нн онај коме је учпњено (П, а камо лп ко другп" (стр. 183). „Трпељпвост тражи да ми иодносимо (ваљ'да поштујемо?). мњења и веровања, која ппс/ као наша® (стр. 187). „Пожртвовање — то је оно доброчппство, које чинпмо не очекујући огуда, за живота свога, никакве награде, већ га чпнпмо добра ради" (стр. 189). Прво, то је карактер сваког доброчпнства у ошпте, на и пожргвовања на по се. Али, пожртвовање је највпшп ступањ доброчниртва, прп чему се дародавац усиљава да учпни впше ио што може без својештете, пдућпчак н до губитка самог жнвота. Говорећн о Богу (стр. 193 — 197) веома је ппсап отишао у апсгракцпју, која премаша моћ схватања деце у нпжој гимназпјц у опште; а још више у I. п II. разреду. И ако је са философског гледишта доиуштено обрађивати деФпннције о Божанству у шго већој пространостп, — ппак је за децу овај, н. пр., цитат потежп: »0 свему томе (о пореклу љубави н т. д.) нпти знамо од кадаје почело нити када ће нрестатн; јер п љубав п истина, и правда и мрлосрђе, и савршенство и безграничност као особппе Божије вечне су. Вог је вечан." Ја мпслпм, да за ученике боље да знају шта је просвеши гласннк 1891.

то љубав н т. д.. остављајући доцнијем, зрелпјем, добу, да се упушта у метафизпчка размишљања о свему томе.

,Посредна пореза зове се она, коју држава не паплаћује од сваког грађаиииа непосредно, већ то наплаћује другим путевнма" (стр. 205). Излишна игра речи, која ка разбистрав.гњу појмова ништа не допрпноси. „Грађанска и политичка права оснивају се на нриродном праву човековом. Закони, који та права ујамчавају, почпвају на разуму н на моралу, а не на оном, што је уобичајено" (стр. 215). Ова деФИницпја могла је спокојно остати за правни Факултет В. Школе, као п ово: „Закон пак личну слободу прекраћује и ограчичава на оној тачци, где почињу права другога" (стр. 217). Како се ово да казати много простије и појмљивије! Исто тако' резоновање о државама* (сгр. 222 —223) које су основапе на „природној« основи, на «В 'штачкој« н на „насилној" основп — из чега се пзводи иојам о народној (прнродној), републиканској (вештачкој) и апсолугистичној (насилној) Фпрми владавпне, вшне је произвољае но објективне природе; а нема места у овим „грађанским поукама," које не треба да спадну у нолемику. „Општина, којој су међе законом (?) утврђене, обухвата известан простор земље насељзн грађанима којп имају иста права и исте дужности (а они у лругој општини треба да, као грађаии, имају друга права п друге дужности!)". „Счи пак, који живе у једној општпни, чине једну једипицу, као најмањн адмпнпстратнвни део. Она ради и живи као једна моралпа личност, као лпчност грађанска и т. д." (стр. 224). Место овогабило бимиого боље за децу поћи од Факта и рећн: Свака варош јесте општина за себе; псто тако п свако веће село може бити општина за себе ; мања села удружују се и састављају једну општнну. А да лп је општина „морална личност," то је за децу II., иа и IV. разр. гнмназије са свнм сувишна илп боље рећи излишна мука. А шта ће онда правницпм I, остати, кад буду проширивали своја знања? Сувишно је (на стр. 226 — 227) објашњење законодавне, судске и извршне власти, у толико, у колико се писац упушта да докаже, како су те власти спојене или нодељене у неогранпченим и ограниченпм монархијама, а како су у — реиубликама! За нас је доста, а то н ирограм тражи, да успемо у томе, да обавестимо децу коме од државнпх чинилмца која од ових власти прппада; а како су у неогр. монархајама „све те гри власм 39