Просветни гласник

314

НАУКА И НАСТАВА

25., М. Кушар. — Роу1Јез1; пабе^а кпј1геупо§а је21ка ћгуа1;8ко§а Ш згрзко^а ос! п а ј 8 1;_а г 1 ј 1 ћ угетепа с1о Дапаз. ТЈ Биђгоутки. 1885. г. —■ Има једап параграФ о акцентима, у коме су изложена мишљења ранија, без икаква коментара. Има неколико речи п о аначају акцента, покрај чега со, као и на крају књиге, нстиче веК целом свету познати шовинизам неке наше браће Хрвата. 26., А. ПавиК. — 0 ћгуа^зкот аксеп!и (Кас1. Б1Х.). У овој се расправи ирегр :сају са.мо акцепти у имеш.ца. Писац је необичоим трудом попунио примерима дотадашње расираве о том питању, за тим их је <( свратио к у категорије и хватао правила, по којима се мења акцеиат. На крају је истина дошао до неких правила, али нам она, *) шго је најглавније, не могу послужити за граматику, из које бисмо, као и други народи, могли научити акценат свога језика. 27., Д. НеманиК. — СакаУ18сћ-кгоа1п8сће ЗикИеп. I. АссепИећге. \У1еп. 1883. (Оцена ЈагиКева у АгсШу-у VII. и VIII.). Врло оиширпо дело о чакавском акценту, налик на Даничићеве расправе о штокавском. Штета само, што писац не могаше схватити добро, колико акцената пма у чакавском говору. 0 том треба прочитати у поменутој Јагпћевој оцепи, 28., М. Шреаел. —Аксепа1; 1 те1;аг јипа.скјћ п а г о (1 п 1 ћ рјезата (Програм загреб. гимн. за 1886. г. и засебчо). Врло добра расправа о метрнци народних песама п уделу акцента у метрици. По њој смо и пзрадили 7. одељак у овом чланку. 29., В. Волнер. — 1Ј п 1 е г 8 и с ћ ип % е п иећег с!ег V е г « ћ а и с!е8 8и(181ауЈ8сћеп ^оПсзПеДеа (А гс М у Гиг н1аУ1зс-ће РћИо1о§1е. В. IX.). Расправа, у којој се расправља питање о *) Осим правила о промени акц. кад пред речи дођу преддози.

склопу наше народнс метрике, и то мпого боље од дотадашњих испитивалаца. 30 , А Лескин — ЈЈп^егвисћип^еп ићег^иап•: 11;а 1 ипс! Ве^опипЈЈ 1п (1еп 81ау18сћеп Вргасћеп. I. В1е СЈиап1;11;а(; 1 т Зегђјзсћеп. Пејргј^ 1883. Први озбиљан покушај за исаитивање квантптета у српском језику, написан врло темељно и јасно. 31., Р. Бранг. — Начертанге славлнскои акцентологги. Сочинеше С. Петорбу-рг. 1880. Задатак пишчев састоји се поглавито у том, да одреди стадије развића акцентуације у новијим словенским језицима, и да пронађе њихову генетичку везу с акцентуацијом, која се претпостав ■ ља за словенски прајезик. Дело је подељено на 14 глава, у којима се 110 реду претресају акцентуације појединих словснских језика, а на крају књиге додате су »акцентовочнша таблицн." О српском акценту говорп доста оншпрно (43 — 84 стр.), гтретресајући сва миглљења редом. Тако од прилике чини и код осталих словенских језика. Пошто је изложио оообине свих словенскнх акцентуација, он их онда пореди, да би могао запазити која пма највише старине и која би као била нпјблнжа акцентуацији прајезика словенскога. По начину и разлозима, којима писац мисли доћи до ресултата, да је руска акцентуација најстарија, може со судиги, да је писац и почео радити овај носао иод прптиском урођеног му шовннизма, који му је у напред утв^дио ово мишљење, Ко би хтео непристраспо судити по самим гшшчевнм разлозима, морао бн доћи до закључка, да је пољски илн чешки акценат старији од свих осталпх,па и од рускога. У осталом, садјејошврло рано судити о акцентуацији прајезика, док су овако слабо исиитане акцентуацпје појединпх језика. Иначе је ова књига од велике