Просветни гласник

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ

345

Експозиције скоро и нема, заплет је неприродап, а тако исто и катастроФа; али ипак има нешто, што нас у овој трагедији заноси. — То је бујна лирика, која нас тамо амо напаја као јутрењи дах лепог мајског дана. * Изме1)у забаве и поуке налазимо два путописа: У Горњој Сллвонији, путописпе слике, од Мите Пе"■ровића (св I. и II.) и Од Београда. до Рашне и натрп.г, успомепе с пута, од Мите Живковића (св. III.). — У првом г. Петровић нас упознаје с топограФијским, етнографијским и геологијским одношајима Пакраца, Лигшка, с полупречницима до Драве према Борчу и од Саве према Отарој Градишци, те се у овоме опису његову вешту оку није измакло ншпта, што је потребно видети, када неко хоће дх пружи праву и верну слику живота и народа, кроз који је пролазио. Али путопис овај врло ружно утиче на пашу душу због црних слика, које нам ппсац изпоси о опадашу српског елемента у тим крајевима, над чијим се рушевипама подиже странац. Г. Петровић ову околпост пмје само константовао, пего јој тражи узрок и лек. Ово.ме је путопису контраст — путопис г. Живковића, којп впше лпчи опим путописима, што их чешће читамо по страним листовима од путника странаца, који су пројурили иагаом земљом. Г. Шивковић написао је свој путопис с тога, што »добро« зна „да Орби у опште, а посебице Срби у АустроУ гарској скоро ни мало, или врло мало, познају колевку својих дедова — краљевину Србију«; али нам се чини, да је слабо одговорио своме задатку. Писац је путовао железницом и колима, а врло се ретко где дуже задржавао; с тога се и ограничио на ређање имена села и варошп, а ако је по где коју варош и описао, опис му је доста слаб. 0 самом народу, његовом животу и љеговим одношајима, што је најважнијо у једном цутопису с оваквим задатком, нема ни помена, само што нам је казао да у Рашкој често сами Србн плн Турцп покраду своје суграђане, па покрадене ствари дају преко границе за какву ситницу. Изгледа да је писац више полагао на то, да својим читаоцима исприча како се гостио на турској струни; како јс пао с коња, и друге ситнице, које су могле са свим изостати. Ми не знамо какав је Крагујевац изгледао пре седамдесет година; али нам се чини, да је г. Шивковић свакојако претерао казавши да је Крагујевац „био пре седамдесет година селанце са тако раштрканим кућама, да се од куће до куће морало пешачити ио пола сахата и по читав сахат®!!... Врло су нас немило дирнуле у овом путопису ове пишчеве речи: »мало ме је изненадио један овим пнтањем: а које иросвктии гласиик 1891,

си иартије ти, господине?« — »Ја сам, брате, шојка®, одговорим ја отворено. Дошао сам у Србију, да будем нроФесор. То и јесам, и само то. Политику бистрите ви, како год знате, — ја се у њу не мешам. к — Писац вели да су га на такав одговор »мало чудно« погледали. Верујемо, јер је и нама чудно, да један интелигентан човек не нађе бољег одговора, којим ће одговорити на једно невино пптан.о једног простог сељака, и то у прплпци, кад се бирају скупштпнари. — Ипак огрешили бисмо се, када не бисмо признали, да г. Шивковић има врло лаку дикцију и да је врло лепо и заносно описао манастир Студеницу. * * ^ Научним и поучним чланцима ови су натписи: Историјско-критички иреглед славено-сраске граматике до године 18 47. Написао Ђорђе Магарашевпћ (св. I. и II.): Сраска демократија у средњем веку, од Драгутпна Илијћа (св. III. и IV.); Нови арилози за иознавање вина, од Мите Петровића (св. III.); Др. Јосиф ПанчиА као иедагог (један прилог исторпјп васпитања), од Ј. Миодраговића (св. IV.). Овим чланчићима можемо додати и Учеилће тителског крајишког шајкашког батаљона у аустро-турском рату године 1788—1191. Написао А. Ђукић. У првоме чланку писац приказује славено-српске граматике, »које су Орби добили у руке, по сеобн својој у овс крајеве (угарске) до 1847. године, т. ј. до Даничићеве књиге »Рат за српски език и правопис«, којом настаје ново доба за српску књигу, за српски језик и правопис«. Орпски књижевпи језик ппсац је поделио на ове четирн епохе: I. »доба пре св. Саве, а донекле и нешто доцније"; II. »од св. Саве до доласка руско-словенских ирквених књига«; III. »словено српско доба, IV. »епоха данашња чпсто српског књижевног језика, који сз само снорадично појављује у трећој епоси, н пр. у Вуковнм књижевним делима". — У првој епоси писац не налази трага никаквој српској граматицп. У другој епоси већ се зна о такој врсти рада — о делу Константина ФплосоФа »0 правопису". Ово де 10 писац и нриказује по Даничићеву писању у I. књ. »81;аппа». Тек у трећој епоси појављује се права граматика, а и та пије српска, него прештампана руска од Мелентија Смотрицког. С њом писац и почиње свој преглед, а приказао нам је граматике: Аврама Мра (овнћа, Стевана Вујановског, Лукијана Мушицког, Вука Караџића („Малу писмспицу« и ону штампану пред »Рјечнпком"), Димитрија П. Тирола, Павла Соларића, МилованаВидаковића, Димитрија Милаковића, Јована Поповмћа и Илије Захаријевића. Сваку граматику писац прво приказује засебно, па јс упоређује с другима и 44