Просветни гласник

346

критика и виблиографија

бележи разлике, као и промене, које су уводили новији писци. Нама се чини, да је г. Магарашевић погрешно узео за свој рад границу 1847. годину. Истина, да је те године штампан Даничићев а Рат (< и да је тим делом задата самртна рана пепријатељима народног књижевног Језика; али се њихов дах и још дуго осећао, као што су се и после »Рата* јављале славено-српске граматике. Наше је мишљење, да би боље било да је г. Магарашевић свој преглед продужио до Даничићевих »Облика«, јер је ово тек права српска граматика. Тада би био приказао и остале радове о граматици. Ну када тако није урадио, свакојако је погрешио, што није хронологијским редом побележио граматике штампане после 1847. године. Тема, коју расправља чланак г. Драгутина Илијћа »Српска демократија у средњем веку", врло је важна и сваког образованог Србина пажње достојна, али о каквоћи овога рада, о мислима, које у њему износи писац о Богумнлима, не можемо овде говорити с тога, што се надамо да ће то учиннти који од нас позванији и спремнији. 0 чланку иак г. Мите Петровића »Нови прилози за познавање випа 11 чули смо да је исказао врло повољан суд један наш стручњак. У чланку »Др. Јосиф Панчић као педагог« г. Миодраговић пружио је доцнијем Панчићеву биографу леа прилог, јер се до сада нико није зауставио на Панчићеву раду око педагогијског развитка у Србији. Панчић није написао никакво педагогијско дело; али је г. Миодраговић из његових списа саставио живу слику о педагогијским назорима великог покојника. Г. А. Ђукић у свом чланку «Учешће тителског крајишког шајкашког батаљона® исписао је неколико листића из историје Београда, и то нз онога доба, када га је аустријска војска последњи пут заузела за врло кратко време. Ипак у овоме чланку писац није нам ништа ново изнео, јер је све то много опширније и боље пре њега обрадио г. ђенерал Протић у чланку «Одломци из историје Београда — Београд 1739 — 1191" (у IX. »Годишњици»). У Ђукића, коме су била на расположењу архивска акта, можда су верније поређани и најнижи аустријски ОФицири, као што ће код њега бити поузданији и бројеви о аустријској војсци. Међу тим за чудо нам је, да г. Ђукић никако није спомепуо учествовање српских драговољаца из Србије, о којима г. Протић опширно говори. Г. Ђукић много што тта није објаснио, а то је сигурно одатле, што му је било главно да изложи само учешће шајкашког батаљона. Писац се нотрудио, и ако без успеха, да одбрани покушај аустријски, да на пре-

вару заузму Београд 1787. године, као што је то констатовао г. Протић. — Цело ово ратовање врло је поучно за нас Србе, па нам се и не може а да овом приликом не препоручимо сваком мислензм Србину да прочита завршотак чланка г. ђенерала Протића и из њега изведе добар наук.

* * *

Казали смо већ раније, да у овим свескама „Летогшса® има и чланака из књижевности. Овакви чланци штампани су или засебно, или у рубрикама: »Књижевност,« „Гласник пз српског и словенског света* и „Говори у свечаним седницама Матице Српске." 0 овнм чланцима ред нам је сада да проговоримо. Као засебан чланак истиче се Царев рад: Треба ли да нам је књижевност иатриотична, (св. II.) На постављено питање писац одговара, да „књижевност не може да буде проста разбибрига за читаоце, ја ли нека врста дилетантизма за људе писмене. На против, ако је књижевност у обична времена позвана да буде народу васпитаља, она би у овакијем приликама да се претвори у неку врсту војујуће трибине.« Али и у томе »не треба прегонити," него тражити и наћи ону златну средину. Оставимо римске и јелинске богове, јер то наш народ нитц разуме, нити га они могу одушевити. Писац даље вели, да књижевност треба увек да има тенденцију, само да јој она не буде погрешна. На завршетку писац доказује, да се «књижевност без народног темеља не да ни замислити. И по свом историјском опредељењу, и по данашњим политичко-етнограФским пришкама, она је позвана да буде патриотична." Г. Милан Савић допунио је своју расправу о Стевану Стевановићу, која је штампана у 160. књизи Летописа, Овим својим «прилозима и допунама" (св. I.) помогао је доцнијем писцу историје српске књижевности. Исти писац штампао је и своју беседу у спомен Јакову Игњатовићу (св. III.) Беседа је доста кратка и у њој се г. Савић није упустио у дубљу критпку рада нашег јединог великог романсијера, него је у опште окарактерисао његов књижеван рад. Ову беседу згодно допуњава некролог Јакову Игњатовићу, од Др. Стевана Павловића (св. I.), у коме је изложен живот Игњатовићев и хронологијским редом исписана сва његова дела. — Од истога писца налазимо Књижевност у Словенаца (св. III.). Ово је трећи члапак »Прегледа повеснице словенских књижевности, 8 што пише Др. Стеван Павловић у рубрици ((Гласниц из Српског и Словенског света # .