Просветни гласник

44*

овзнане

347

Чланци овп нису плод пишчева проучаваља књпжевности оних народа, о којима пише, него је попабирчено из разних страних књига. Оамо се по себи разуме да овпкав посао и не може бити добар. Колико ће и каквог ће знања стећи читалац из словеначке књижевности, читајући овај чланак, нека нам послуже ова два-три примера. Говорећи о листовима у Словенаца, писац вели између осталога и ово : »Од политичких је новина најбољи в 81оуепвМ КагосЗ." од 1868., које сада издаје Ј. Јурчић". Међу тим, колико је иама дај буди познато, Јосиф Јурчић умр'о је 1881. године, а још за његове болести иредузео је уредништво «8. 1^.» П. Грасели ! Како ли је пак окарактерисан најбољи словеначки приповедач, чије су приповетке и код нас превођене, посведочпће ове речи: „ Јосиф Јурчић, журналиста, писац трагедије „Ви^отег« (1877.) из старо-словенске повеснице и издавач збирке „Шазје г (Јотасе^а ро1ја, 2ћ1гка пај1)о1Ј81ћ с1е1 81 оу . р18а1;е1јеу, и т. д.» — Дакле о Јурчићу, чијих је приповедака и романа до сада штампано девет свезака, иисац тако мало зна?! Исто је тако са Преширном, Трстењаком и Миклошићем, а не нађосмо ни помена о Јенку и Стритару, који поред тога што је велики песник, важп и као најозбиљнији критпчар у Словенаца. Па ни о „Љубљанском Звону", који излази једанаест година, и око кога су прикупљени најбољи словеначки књижевници, не нађосмо помена. У рубрици »Књижевност,« штампане су три оцене: једна од М. Петровића и две од Милоша П. Пејиновића. Први се врло ласкаво изразио о Деспотовићевој књизи „Школе Срба у Угарској и Хрватској." Други иак оцењује приповетке П. Адамова и прву свеску Матавуљевих приповедака. 0 првоме оцењивач се доста строго изразио, али наше је мишљење да је много више штете од претеране хваае, него од строже оцене. Што се пак тиче Матавуља, оцењивачу се више свиђају приповетке из Црне Горе, него оне из Приморја. Овакво мишљење сигурно је потекло из непознавања једног и другог народа, јер да оцењивач познаје црногорски живот, видео би, да је Матавуљ потенцирао Црногорце и њихов живот. Да пак познаје приморски живот, приповетка »Бодулица« не би му била »веома тамна," као што би знао да Бодулица не значи вдошљакиња®, али то је могао дознати и из Вукова „ Рјечника." У овим свеекама „Летописа" још палазимо: животопис народиог добротвора Васе Јагазовића (св. IV.), који је завештао знатну суму новаца на добротворне сврхе, и оиис прославе 40-годишњег радз Змаја Јована у «Кнш-Фалудијевом друштву* (св. II.). С напоменом да у свима свескама (осем

треће) палазимо белешке о књижевном Матичином раду, завршили смо преглед „Летописа" Матице Српске за 1890. годину, у коме, као што се и сам читалац могао уверити, има обилата и озбиљна рада. који се сам ообом препоручује. Дан. А. Живаљевић.

Српска Читанка за IV. разред основних школа Краљевине Србије. Саставили П. П. Ђ. н Ур. Бл. Београд, штампа и издање државне штампарије Краљ. Србије. 1889. год. —Цена 80 пара. Законом о основним школама у Краљевини Србији од 31. дек. 1882. уведена је у нас обавезна иастава за сву децу, која су дораела за школу. У том закону обележени су наставни иредмети, који се имају учиги у нижој и вишој основној школи. Према томе састављени су наставни планови и наставни програми, где је тачно обележено: кад који предмет почиње и кад се свршује, распоређена је наставпа грађа, из свакога предмета, по разредима и према одређеном времену, којим има располагати наставник у свакој школској години. Законом се тражи једноликост наставе у свима крајевима наше отаџбине; с тога се поред једнаке спреме наставничке и једнаке количине у времену и наставној грађи, тражи још и то, да се ученици служе једнаким уџбеницима. То су тако звани ироиисани уџбеиици, које морају имати сви учеиици дотичнога разреда. Поред ироиисаних књига има их п одобрених, т. ј.таких, које смеју ученици имати. Оне прве су махом издања државне штампарије, а ове друге долазе у приватна издања. Тачно је назначен п пут, којим треба да прође свака књига, иа да се усвоји као прописан уџбеник или да се одобри приватном пздавачу, д је може иродавати ученицима основннх школа. Ну поред свега тога, ја сам уверен да у нашим основним школама данас има више уџбеника неодобренпх него редовним путем одобрених. Шта је томе узрок, није тешко погодити. Од ароаисаних школских књига на прво место долази бунвар и читанка за сваки разред. Ово су најстарије књиге наше у основној школи, јер и пре закона о обавезној настави и ире него што је програмима обележено шта ће се учити у ком разреду био је буквар и биле су читанке. Према новим нрограмима требало је нарочито одмах удесити и нове читанке и довести их у сагласност с наставном граћом 110 свима иредметима у дотичнпм разреднма. Ну ма како се лак чинио тај посао на први поглед, ипак је то један од најтежих и најделикатнијих послова — нааисати читанку. Истина да су наставни про! рами рађени најобазривије и најоз-