Просветни гласник

34 8

КРИТИКА И БИБЛ1Г0ГРАФИЈА

биљније, — али их јс опет требало огледати, како ће ићи са њиховом применом у самом рад^' школеком. С тога се и није хитало одмах с писањем са свим нових читаиака, него су се старе читанке имале колико толико дотерати и поправити. Овај посао ишао је доста лако са читанкама за I. и II. разред, много теже са читанком за III. разред, а најтеже са четнфтом читанком, На ове последње две читанке беше највећа, али и оиравдана повика, да су веома неподесне за основну школу. Ну и оне су, колико се то могло, биле поправљене. Њима јс било намењено да иривремено послуже основној школи, док се не напишу са свим нове читанке. За овај посао нозвани су у првом реду сами учитељи основних школа, јер они су се највише и жалили на неподесност ових књига. Ну они не прибираху грађу за читанке, него се махом упутише да нишу уџбенике по свима предметима, који су прописани за поједине разреде основних школа. Отуда је потекла читава једна врста књижевности, а.)и не основне него аовршне, што не може никако служити на част ни писцима лично нн нашој основној школи. Уклањајући се од рада око збирања грађе за читанке, они су сами признали, да је много лакше нешто осуђивати као неподесно, него написати нешто добро и темељно. А шбегавајући законом обележени пут, да би им се » одобриле » књиге, написане за ученикс основне школе, доказали су да нп на том пољу неће да раде темељно. Да нико не побија' намерно све оно, што учитељи ураде, сведочи читанка, којој напред исписасмо потпуни наслов, и коју су израдили један проФесор и један учитељ. Овом је књигом пстиснута досадашња дугога живота читанка за IV. разред основних школа.

Ја сам ову читанку прочитао од почетка до краја и морам признати, да је својолг одабраном садржином, и иравилношКу и леиотом у језику далеко одмакла од свих иређашњих и садашњих својих другарица у основној школи. С погледом на садржину истичу се овде три главне тачке; а.) Задовољавање свих духовних интереса ученичКЕХ, нз којих наука о васпитању изводи васпитне задатке, као што су: умни, морални, религијски и естетички. б.) Читаначка грађа стоји у вези са свпма предметима, који су прописани програмом за овај разред. в.) Одабраним чланцима из народне књижевности, наше народне историје, описиваљем српских

крајева и градова, лепим и правилним језиком, ударен је на ову читанку тии национални , ну овај I се национа.ши тип не противи опгптим човеч-анским етичким погледима, који су изложени у моралним причама и поукама из Светога Писма. С погледом на језик у овој књизи испољава се оно педагошко начело: Свака настава. у основној школи уједно је и настава у матерњем језику. Прилпком читања деца ће се познати са свича врстама речи и са њиховпм правилним облнцима и код имена и код глагола. Даље ће се упознати са ј свима^ знацпма, којима се служимо у писменом слогу. По себи се разуме, да то све може бити само уз припомоћ добро епремљенога, вреднога, своме позиву н деци потпуно оданога наставника. Од појединих чланака нарочито се својом леаотом и једрином пстичу ови: 1- Фрушка Гора. Замерио бих само оном тврђењу, да «у Срему има доста и оне браће наше, која су одавна примила католичку веру, те чисто заборавила, да су и они Срби, као ми, по роду и језику, којим говоре.« Срем носи најчистији тип српски међу свима крајевима српеким, који су поклопљени »круном св. Стевана. 0 Срем је познат под пменом »баште Лазареве",— и тек пре 20 година почео [0 шовинизам великохрватски, да по тој башти сеје семена и сади биљке, које се неће моћи одржати у тој светој сриској земљи. Расадницу за тај коров основао је у Вуковару тако звани поп Кука католички, под нменом »Срнјемскога Хрвата 8 али му ништа не поможе. Срем треба истаћи нарочито као саставни део срискога војводства. Још је требало сиоменути и манастир Хоиово. 2. Љубав према отаџбини (по Стј. уБубиши).' У Црној Гори „породица Цукаваца п Бој)ића љуто се међу собом заваде, и Вук Цукавац убије сина Стеве Борића. Суд осуди Вука, да се са целом породицом прогна тамо, где су Турци владали. Вук је са својом женом и са своје петоро деце морао отићи нз Црне Горе, и оде у Скадар.« Вук није имао ннгде ништа. Турци и Арнаути мрзели су га као Црногорца, а Срби га нису смели помагати, бојећи се Турака. Једно му дете умре од глади. Ни од куда помоћи. Не могући сл>шати писку своје деце, оде једнога дана на скадарско језеро. Тек што је стао код воде, ето ти му једнога Арнаутина. Кад у разговору Арнаутин дозна за сву Вукову муку, па чак да нема ни хлеба, унитаће га : „Мариш ли сад за твојом отаџбином, Црном Гором?® „Марим, како да не марим!« одговорп Вук. Тада га Арнаутин поче овако световати: