Просветни гласник

68*

БИОГРАФНЈЛ И ДРЖАВНА РАДЉА МИЛОША ОБИЛИИА

Пре но што поменемо још једну врсту извора, да виднмо шта о овоме каже наш најстарији историк Јован РајиИ. За ово ће бити довољно ако кажемо да се Рајић у главноме држао Орбина. И он вели да је међу главним војводама у Лазаревом стану владала велика „ненавист". Зетови Лазареви Вук и Милош завадили су се око неких ситница. Вук је клеветао Милоша, и Лазар је послушао лаж Бранковића (III. књ стр. 48). Номиње „вечеру" и вели, како то сведоче осим неких рукописа наших и М Орбин и Л. Туберон, па по овоме последњем и наводи здраеицу. Милош, вели Рајић, да би показао своју верност, није никоме јавио за своју намеру, те је тако покварио план и намеру цареву. Немац Хамвр у својој чувеној «Историји турске царевине", посветио је 1—2 листа и делу Милошевом. Он оиисује убиство Муратово по Сеадедину, па вели да га тако описују сви турски историци, од којих одступају писци грчки и српски. Наводи Дукино причање о томе. (( Било да га је као бегунац при пољубу убио; било да га је на бојишту, дижући се из рањених, пробо, ни у којем случају, вели он то није био јаван напад човека против човека с једнаким оружјем. Мање је ипак вероватно убиство на бојишту, него ли у шатору. Ну како му драго, име М. Обилића живи од тада у турској историји као име мучког убице, у устима српског народа као име осветника своје слободе " Хамер упоређује дело Милошево с делом Грка Хармодија и Аристогитона, па вели, као што њих несу руководили мотиви народног ослобођења, већ страсти и утакмице детињске љубави, тако (< по необоривим сведоџбама српских историка, јуначко дело Милошево ироизашло је из раздражења и прохтева, да се од нанете му невере опере. и За јуначко дело Милошево вели: «8о §1110 сИевеЊе е1§епШсћ аиз етет \УеЉегзЈгеМе ћегуог."') Ну историја не сматра, поред свих «необоривих сведочанства», да је- делу Мнлошевом повод свађа жена. 1 ) Наштег. Оевсћ. с1. Овтап. Ее^'^ ,, I. 210—214.

Што пак вели, да је оно последица увређене части, то никако не побија му вредност ; та Наполеон је, апелујући само на (( част" Француских грађана, годинама побеђивао Европу. Част је последње имање, којега се човек лишава, па према томе ко њу не цени, тај и не заслужује да живи, те и с те стране дело је Милошево узор нама Србима. 3. Народне иесме. Међу изворе о делу Мплошевом поменућемо и народне песме, јер су оне, почевши од смрти Душанове, у све доцније догађаје наше историје тако уткане, да се у њима види, тако рећи, испевана народна историја. А што се специјално тиче косовске катастроФе, она и није ништа друго већ једна велика народна епопеја : песнички је материјал овде тако јак, да је потпуно овладао материјалом историским. А по лепоти својој оне долазе међу најлеише производе народног духа, те се види да их је иевало опште осећање народно. Међу најстарије иесме. које говоре о овоме догађају, номињу се две рапсодије, које је године 1758. записао неки Дубровчанин. Садржина њихова одговара потнуно, што се дела Милошева тиче, садржини приче о боју косовском и причању Троношчевом. У 1. се пева свађа између М Обилића и Вука Бранковића, коју су жене започеле. Милица је, седећи са кћерима и гледајући Лазара како језди на коњу са зетовима, рекла: „Ма бих дала, Милица, мојо у глави црне очи. „Да је Вуче Бранковић ко и Милош Кобиловић." За тим је Вукова вереница рекла да је Вука родила лепа владика (властеока, госпођа), а Мнлоша влахињица (пастирка), па га под кобилом одојила. Свађа та пређе и на мужеве њихове. У 2 песми као увод јесте полазак Бушића Стевана Лазару у помоћ. Дошав у Крушевац, Бушић је ту затекао сву српску господу, а Лазар је тада заклео Милоша богом јединим и (( Данпцом лепомвереницом", да га не изда, а то је Вук облагао Милоша. Милош се заклео да ће Мурата у срце ножем ударити и ногом притиснути. Милош је отишао у зору у туреки стан са три слуге: Иваном, Миланом и Николом Косовчићем. Милошу је Мурат рекао :