Просветни гласник

5 42

НАУКА И НАСТАВА

Тај гроб, по иричању, чуда чиии: лечи болесне људе , жене и децу, од разних болести. «Ако хоћеш право," рекао је вођ, чича Сумбер, Милојевићу, «то јв гроб Милоша Обилића , који је раснорио оног пса тамо (указујући прстом на Косово). 11 VII. Витештво Милоша Обили^а После Марка Краљевића, Милош је Обилић прва личност, о којој муза народиа с највећим пијететом пева. Управо све што се о њему зна, то је она испевала. Она му је дала и протумачила име и презиме, које му је доцније улепшала; она му је довела порекло од неког вишег бића — змаја из облака, — на јој је и то било мало, већ га је учинила и самим зетом кнежевим А у самом косовском боју, он је главна личност. и народна га је машта насликала тако живо, да он доиста премаша све, ми га ту видимо у правоме сјају и величини. Узгред буди овде речено да је од свију наших драматичара, који су покушали да драма-гизују косовски бој и поједине јунаке његове, што се тиче личности Милошеве и његовог карактера, то најбоље пошло за руком нашем генијалном песнику Сими Милутиновићу — Сарајлији. Већ из онога, што смо до сад рекли о Милошу Обилићу но народној традицији, види се да је он по њој неко више биће које превазилази силу и моћ обичног чо века. Тако се иорекло Милошево, као што смо и раније видели, доводи од змаја, јер му вила говори: „Мој Милоше! моје миловаи.е! »Што гођ има Србина јунака, »Свакога су одгојиле виле, »Многога су змајеви родили.« Па их набраја: Ђ Ево ирвог тебе, Обилићу, »А- Другога Змај Огњеног Вука, »А трећсга Рељу Бошњанина« и т д. (Пстран. II. 225). По несмп из Петрановићеве збирке: ((Милош Обилић избавио вилу и , њему вила довикује :

„Ђе с' Ми 10шс, Богом побратиме, »Нпјесмо се прије ни виђсли, „Ја камо ли да смо побратими, »Већ познајем тебе по јунаштву, »По јунаштву и јуначком гласу." У песми : «М. Обилић и лав огњени" пева се како је Милош јунаштвом својим погубио (( лава огњенога« у Пролом- 5 ггланини, камо га је послао будимски краљ да окуша његово јунаштво. А какав је тај лав био, види се из овога, што кад рикне све полеће са горице лишће, а свака зверка падне по земљи. Оп долети Милошу, па: На Мнлоша очич' запалио, А по врату гриву размахпуо, Како лаве кроз планину скаче, Вјетар бије на чстири стране, Све заграћа од јелике гране; Кад га виђе Обилић М глоше, И под њиме ждралин од мејдана, Добар му се ждралин препануо, Дои та му побјегнути шћаше, Ал' је Милош срца, јуначкога, Он потеже сабљу заковану, Од мушкијех од седам педаља, Коју су му аоклониле виле, На састанку ка \ су с њимс биле. Кад је Мплош сабљу повпдио, Змајовито лава погледао, Впловитом сабљом ударио

И живо му срце расаорио, Исаред срца ударила крвца, Кроз лава му сабља продеЛеда, У црној се земљи уставила. Слично овоме пева се Милошево јунаштво и у песми: «М. Обилић и аждаха", од које ни птице у води нису смеле воде пити на језеру, док их Милош аждахе није оиростио. Како је Милош Обилић био на гласу са свога јунаштва. то је и за побратиме бирао најбоље јунаке: М. Краљевића Рељу од Пазара и др.. као што се види из песме: «Сестра Леке капетана". По тој песми навешћемо како се Милош опремио, кад је отишао с иобратимима да просе у Леке девојку: