Просветни гласник

БИОГРАФИЈА И ДРЖАВН А РАДЊА МИЛОША ОБИЛИЋА

Милош оде на танко чардаке, Те облачи дпвпо однјело; Самур-калпак и чекрк-чслепку А на ссбе три ката хаљина, И пригрну коласту аздију, Које данас ни у краља пема, Отишло је тринест ћеса бла 1 а Док изнутра удрио поставу, А с лица јој ни хесапа нем-1, Ту је млого благо сатрошено Ја да ти је оком погледати Погледати војводу Милоша! Весео ти Марко ћувеглија, Код овога војводе Ми 10111:1! У висину да вишега пема, У плећнма поширега нсма ; Како ли је лице у јунака! Какве ли су очи оба^вије! Какви ли су они мрки брци! Танки брци пали на рамена, бл 1го оној која ће га узет'! Па и са овим оваквим Милошем Обилићем, каквога сад овде видесмо, смедоше се господа латинска опкладити у хиљаду жутих дуката, да им неће пребацити њихову цркву Димитрију. Милош се најпре моли Богу, да му опрости ако што тим сагреши што ће се бацити преко цркве: Па лотеже псрна буздопана, Буздован се замче у облаке. Једни говоре да је цркву претурио, опет говоре да је није нретурио, али : Кад се врати псрни буздоване Изнад б.јеле цркве из облака, Он удари у банове дворе, Те иолупа срчали чардаке, И ту уби два банова сина И четирп морска џснерала И дваннест великих в^астела. Набрајати више оваквих песама, по којима је Милош показао сваком даном приликом своје витештво, ми нећемо, јер их не можемо исцрпсти Место тога казаћемо да је Милош Обилић сриски Херкул , на кога су пренесени мотиви многих јунака, па шта више и заједничких међународних прича, а све поводом његова јунаштва иа пољу Косову. Што је народна традиција учинила М. Обилића зетом Лазаревим, то је само зато

да би га поставила на једнаку ногу с Вуком Бранковићем. правим зетом Лазаревим, те тим уједпо створила и веће контрасте између њих, као зетова Лазаревих. Па не само то, већ је Милош Обилић и саветима утоцао на кнеза Лазара, као што се види из песме : (( 3идање Раванице", и баш тај његов савет Лазар прима. За Милошево јунаштво у самом боју косовском, јасно говоре ови стихови: „Милош згуби турског цар Мурата »И турака дванаест хиљада." Па је ли онда, нрема таквоме његовом јунаштву, чудновато, што су га и Црногорци, који су од Душана на до данас сачували у своме стењу народни понос и слободу, узели за узор јунаштва и пожртвовања. Нема ли право владика Његош, кад овако нева о Милошу: „0, Милоше, ко ти пе завиди? „Ти си жртва б.шгородног чувства, »Војинствени Гениј свемогући, »Гром стравични, те круне раздраба! „ Величаства витешке ти душе Иадмпшују бесмртне подвнге „Дивпе Спарте и воликог Рима! „Сва витсштва њчна б.шстателна „Твоја горда мишца помрачује. »Шга Леонид хоће и Сцевола, <Кад ОбилиА стане на поприште? „Ова мишца једнијем ударом >,Престпл сруши, а тартар уздрма. ,ДТаде Милош чудо гитезова, „Жртвом на троп бича свијетскога." (Горски Вијенац.) Да, чудна мгра догађаја? С једним је Милошем пала српска држава и независност, а други Милош, након вековног ропства, дуну у тај исти народ вптешки дух Обилићев, те га диже против истог оног ненријатеља. против кога је и Обилић, борећи се, пао. А последице тога народног прегнућа ми уживамо данас у слободној краљевини, славећи и преузносећи и Милоша Обилића ! и Милоша Обреновића.