Просветни гласник

544

НАУКА И

НАСТАВА

ПУНОМОЋСТВО (МАМАТ1Ш)*) од Милоша М. Станојевића и Драг. Петровића (Појам и деФшшција пуиомоћства. Карактерпи знаци овога уговора. Предмет и ирсте иуномоћства. Односи нз.међу пластодаваца н пуномоћника: обавезе нуномоћникове а нрава властодавчева. 0 супституцијн пЈномоћнпка. Обавезе властодавчепе а правл пуномо1шикова. Одпос властодавца према трећим лицима. Престапак пуномоћства). 1. Појам и деФиниција. Поотанак пуномоћства треба тражити у оној другој примени установе застугшиштва у иривачном и трговачком ираву, а та је: да се застуиништвом користе и она лица, која су истина способна за закључивање и вршење правних послова али из ма којих узрока не могу то сама лично радити. Помоћу пуномоћства користи се једно лице добром вол.ом и способношћу другога : на место лпца, које не може или не зна да ради. ступа лице способно за то и ради у у љегову корист Још је Цицерон ову добру страну пуномоћства илустровао речима: поп ешга розбипшб огапја рег поз одеге. 1с1сЈгсо атНШае сотрагап1иг, и!, соттипе соттос!ит тики8 оШсће §;ићзгпе1иг\ )> Порекло је пуномоћству у пријатељству ; оно припада оној великој групи радњи, које се оонивају на симпатији и пријатељству једног лица према другом. Сама пак реч „тапсШит" (пуномоћство) постала је из две латинске речи: «тапи» и «с1а(;ит.» У сгаро време, кад је писменост била ретка, лице, које је хтело да се обавеже другом на неку радњу, давало му је руку. као залогу свога обећања. Овај религиозни и правни акат нарочито се пракгиковао оида, кад се вршење каквог посла остављало верности другога. Са свим је природно што је такав уговор добио име „ташШ" или «тапис1а1ит. в Дата и примљена рука билаје једина могућна видљива маниФестација нал^жене и примљене мисије.

*) Одељак и:1 расираве: »Застуиништво у свима облицима у савременом ариватном (грађапском) араву, с аогледом на римско ираво, словенска ирава и наше законодавство^, кој / је академијск! савет В Шкоде наградио другом наградом. Израдиди Мадош М. Станојевић и Драг. Петрорић, правница IV год.

Правници, који су се бавили историјом римскога права, тврде: да је пуномоћство тек доцније увршћено у уговоре, из којих проистиче правна обавеза. Обавеза, која је ностајала овим уговором имала је у почетку као гаранцију једино заузимљивост, поверење и искреност лица, које се само тиме и обавезало. Тек доцније ова је обавеза добила правну оанкцију. Ова је поставка са свим вероватна, јер људи на нижем ступњу развића нерадо поверавају вршење својих послова другима. Старешина породице код њих ради сам своје поолове, јер се боји, да, ако их повери другима, не нађз у овима господаре или неверне помоћнике. Пуно.моћство је, дакле, у овом времену било непознато или бар тако ретко, да се право с њим није ни могло бавити. У отаријем римском праву налазимо трагове о томе. Личност није могла бити представљена другпм у правним нословима: изискивано је материјално арисусгво ингервсоване личности. Тако није могло биги ни отипулације, ни манципације, а то с тога, што су то свечани акти чија је обавезна снага лежала у извеоним речима и обредима, које нису могли вршити заступници. Отуда је иостало и оно правило: «рег ех!гапеат регзопат тћП асдшп роззе." Наиредак у римском праву учинио је, те се увидело, да је обавеза материјалног присуства личности ггри вршењу правних послова била тегобна и бескорисиа. Допустило се посредовање заступника у вршењу правних послова, изузевши само неке, који су стајали под утицајем старог Формализма. Кадшто оамо (сигурно из поште према традицији) није било допуштено представљање другим лицем. Заступник је тада говорио у своје име. он је био тај, који сс обавевезивао лично према трећим лицима, а ова су се обавезивала њему. Ропрезенговани био јс према трећим лицима са свим страно лице. У опште можемо, дакле, рећи да устано.за ауномоћства није била неаозната у римском праву. Шга је пуномоћство? Пуномоћство је консесу алан и несавршен синалгм :тичан уговор, којим се један уговорник обавезује другоме: да у име и за