Просветни гласник

ПУНОМОЋСТВО

545

рачун другог а уговорника, бесииатно или за награду, изврили известан доауштени иравни иосао. За важност овога уговора потребна је сагласност двеју воља: једне која нуди, и друге, која прима понуду. Уговорник који даје овлашћењс зове се: властодавац (тап(1а1;ог), а уговорник који прима овлашћење: иуномоћник (тапс1а1;агш8 ргосига^ог). Сем горњег ширег значења, израз «иуномоћство» има још и једно уже значење, у коме оно означава иисмено , које садржи овлашћење, То му значење даје и наш законодавац у § 610. грађанског законика. Ну из овога параграФа не може се извести, да је писмено потребно за егзистенцију овога уговора, јер он може бити и усмен, а само за извесне правне послове мора бити писмен (в §§ 613. и 614. грађ. зак.ј. 2. Карактерни знаци пуномоћства. 1. Пуномоћство је консесуалан уговор, т. ј. важност његова датирана од момента, кад је постигнута сагласност воље властодавчеве и пуномоћникове. Пуномоћник и властодавац од момента постигнуте сагласности воља обавезује се на дуншости. које из овога уговора истичу. 2 Пуномоћство је несавршен синалгматиган уговор. Несавршен је за то, што једина обавеза, која из овога уговора непосредно истиче, јесте обавеза пуномоћникова, који, примајући се заступништва, обавезује се, да изврши ггосао, о коме је у уговору реч, и да о томе положи рачун. Римљани су ову обавезу звали «оћ%а1то тапсШ! сНгес1а". Што се тиче обавезе властодачеве да даде накнаду пуномоћнику, она је само посредна, и истиче из оног општег принципа : да се нико не може ненраведно богатити на рачун другога. Ако пуномоћник није ништа потрошио, и ако му никаква награда од стране властодавца није била обећана, властодавац је ослобођен од сваке обавезе. 3. Чим је пуномоћник изјавио свој пристанак на понуду властодавчеву, он је обавезан на све дужности, које истичу из иуномоћства. Ну ову обавезу не треба мешати с добровољним услугама, које једно НРОСВЕТНИ ГДАСНИК 1891.

лице чини, не имајући намеру да се правно обавеже. Свако овлашћење није мандат. Римско право служило се различитим изразима да означи разлику између овлашћења, које једно лицс даје другоме у мандат, од заповести, којом налажемо нешто некоме, кога имамо под својом влашћу. У првом случају употребљавамо израз (( тапс1о в , а у другом ((Гиђео". Кад се заповеда нешто лицу, које имамо под својо.м влашћу, онда се заповест звала « шваит". „Мандат'* означава да лице на које се обраћамо има право избора: да нашу понуду прими или одбије. «Ји88и1п п , напротив, управља се на некога, који нема слободу избора, и коме је дужност да се нашој заповести покори (роб, син и т. д.). Интерес ове разлике између мандата и ((Шззит-а" огледа се у рим. праву у томе, што пуномоћник није представљао властодавца према трећим лицима. Он се обавезивао лично према њима, и ови ирема њему. Властодавац је у томе уговору био са свим стран. Напротив, у случају употребе «шз8ит-а и лице, које га ;је давало, обавезивало се лично и непосредно ирема трећим лицима. Доцније је у овом погледу разлика између мандата и «ш88ит-а в ишчезла у рим. праву, јер се доцније и у рим. праву властодавацпреко пуномоћника обавезивао трећим лицима. 3. Предмет пуномоћотва. Предмет пуномоћства могу бити скоро сви правни послови. Ну прав. посао, који је предмет пуномоћства не, треба да је свршен у време, кад се оно даје. Данас је веома мали број правних послова. који не могу бити нредмет пуномоћства и где закон иште личну радњу самог лица, које ће бити иодмет дотичног правног посла. То су ови прав. послови: а. закључење брака (§ 60. грађ. зак.); б. полагање заклетве; в. ирављење тестамента; и г. правни послови, који су по закону недопуштени (в § 538. т Нпе), што се види из саме дефиниције, којом смо одредили пуномоћство Право је прокламовало начело, да све оно, што је противно часности и моралу, не може произвести приватно правно 69