Просветни гласник

562

НАУКА И НАСТАВА

знамо, да се врло дуго мислило да светлост и топлота нису кретања, већ нарочите материје, Флуиди, флогистони и т. д. И сувише је позната ствар, да се и светлост одбија, како са равних тако исто и са кривих огледала, и то по закону који смо нашли за одбијање таласа. То исто вреди и за топлоту. Али одмах треба да додамо, да се одбијање светлости и топлоте може растумачити како са гледишта да су та два појава основана на кретању, тако исто и са гледишта материјалности. За преламање светлости итонлоте имамо да кажемо то исто. Са гледишта теорије таласања иреламање светлости и топлоте јесте ствар врло проста; са гледишта емисионе теорије оба појава, ствар иде мало теже, али су ипак присталиде те теорије у своје време нашле начина и пута, да је довољно бране и да на њеном основу објасне преламање светлости. Пробни камен за обе теорије били су они светлосни појави, који су данас познати под именом интерФеренције светлости. Још су Леона.рдо да Винчи, Га.лилео и Декарт мислили да је светлост нека врста кретања. Енглески Физичар Р. Хук (Ноок, 1665.) нарочито се бавио проучавањем онога светлосног Феномена, који се види, кад се две стаклене плоче једна на другу притисиу, па се на извесним местима ваде обојени колутови; такви се исти колутови у облику „преливања боја }) виде на мехурима од сапунице, на танким масним скрамицама по површини воде, на веома танким стакленим сребрним, златним, бакарним, оловним листићима, на шкољкама, бисеру, и т. д. и т. д. То су тако зване «боје танких листића". Проучавање тих појава навело је Хука, да, на основу Декартове хипотезе, постави ундулациону теорију светлости, али у врло несавршеном и нејасном облику. Тек 1690. год. холандски Физичар Хигенс у своме делу «Наука о светлости м постави вибрациону теорију светлости у правом смислу те речи. Око године 1675. Њутн је такође проучавао боје танких листића. Он је између осталих експеримената узео једно врло слабо испупчено стаклено сотиво, па га наслонио на једну стаклену плочу, и одмах су се око наслоњеног места показали обојени колутови или прстенови, који се и данас зову у оптици ((Њутнови прстенови в . Ако се не

ради с белом светлошћу већ са светлошћу једне боје (монохроматичком), онда су колутови наизменце светли и тамни. На основу разних својих експеримената, Њутн публикује 1704. год. своју „Оптику", у којој развија у свима детаљима емисиону или еманациону теорију светлости, Помоћу те теорије Њугн објашњава одбијање и преламање светлости, а нарочито ностанак обојених колутова на танким листићима. Интересно је ово, што је Њутн у иочетку свога посла био присталица теорије таласања коју беше Хигенс поставио. Он је ту теорију напустио, кад је видео да помоћу ње не може да објасни постанак боја на танким листићима, Јер заиста, Хигенсова теорија тумачи како се светлост у таласима простире, али се још ту не говори о интерФеренцији та^аса, коју је тек сто година иосле Њутна пронашао његов земљак Јунг (Уоип^ 180?.). За то су емисиону теорију, и ако је она с великом натегом давала рачуна о многим светлосним појавама, усвојили астрономи и Физичари првога реда, као што су Бјот (Вш1), Хершел и Лаилас. И Јунг је имао пред очима боје танких листића и Њутнове колутове, који су у монохроматичкој светлости наизменце мрачни и светли, кад је дошао на идеју, да се два таласа могу тако састати, да један другог или ојачају или да се међусобно са свим униште. То међусобно јачање и слабљење светлих зракова назвао је Јунг иитерференцијом. И после публикације Јунгове теорије о интерференцији светлости, није Њутнова теорија много изгубила. Физичари су се налазили у иајвећој неизвесности у том погледу, кад се појави Француски Физичар Френел (РгевпеГ) око 1815. год., те, на основу постављене теорије Јунгове о интерференцији, објасни све те заплетене светлоене појаве. Ми знамо већ у чему се састоји интерференција таласа. Да се два таласа при свом састанку иотнуно униште и потру, потребно је пре свега да су им амплитуде једнаке и да разлика између њихових путева * ,Г изнесе непаран број нолуталаса Пошто је готово немогуће наћи два светла извора, код којих би амплитуде биле потпуно једнаке,