Просветни гласник

ЗНАЧАЈ ТЕОРИЈЕ ТАЛАСАЊА

563

Френел је узео само један (једну свећу), па је његовим одбијањем у два огледала добио две слике, које су му служиле као два светла извора са једнаким амплитудама: кад је зраке одбијене са та два огледала укрстио, добио је мрачне и светле пруге, према томе, како су се где амилитуде додавале или одузимале. Ако је светлост материја, онда апсолутно нпје могуће да два дела те материје, кад се састану, један други униште. Пошто иак видимо, да се два светла зрака могу уништити кад се састану, то следује да светлост није материја, него да је кретање и то таласко кретање. Већ су ти докази били и сувишс јаки да оборе Њутнову еманациону теорију, кад је серију тих доказа завршио Фуко, својим познатим ексгхериментом о брзини светлости у ваздуху и води, и доказао да се светлост сиорије простире кроз воду но кроз ваздух, што је било са свим супротно Њутновој теорији. Пошто могу исто тако да интерферишу и топлотни зраци, то очевидно излази да ни топлота није никаква материја нити Флујидум,већ кретање и то такође таласко. ИнтерФеренција се светлости може добити још простије, кад кроз једну или више врло узаних и блиских нукотина или гледамо у светао извор (свећу, лампу и т. д.) илм кад кроз те пукотине пропустимо ма какву светлост. ^Те узане пукотине можемо најлакше добити, кад их било у листу хартије или у каквом танком металном листу (од стањола) урежемо оштрим ножем). Скуп таких узаних и блиских пукотина зове се оатичка, решвтка. Свећа коју би кроз такву оптичку решетку гледали, расула би се на мрачне и светле пруге, паралелне зарезима на решеци. Ако кроз такву решетку нропустимо какву монохроматичку светлост, па на некој даљини од решетке метнемо какав заклон, ми ћемо на њему видети низ светлих и мрачних пруга. Поред тога што можемо помоћу решетака оптичких лакше да видимо иптерферентске пруге, оне нам још служе да на веома прост начин одредимо таласке дужине светлости. И ако таласке дужине светлости износе једва десето хиљадите делове једног милиметра, инак одређивање тако сићушних величина спада међу најпростије експери-

менте у целој физици . Данас је за Физичара много лакше одредити таласку дужину неке светлости, него прочитати тачно температуру на једном термометру. За такав један експерименат потребно је знати само ширину пукотине 8, даљину Б заклона од пукотине, и даљину с1, за колико је прва мрачна пруга скренула лево или десно од правца који иде кроз пукотину. Из тих података одређујемо таласку дужину помоћу обрасца

При једном експерименту за одређивање таласке дужине црвене светлости нашло се 8 = 0• 5 тш ; с1 = 2 тт , Б = 1500 тт ; онда је 2.0-5 А ц = —— = 0.000.667 тт . 1500 У место да се мери одстојање заклона од решетке и одстојање прве мрачне линије од правца кроз пукотину, могу се та два одстојања заменити синусом угла а, за који је прва мрачна пруга скренула од правца који иде кроз пукотину или кроз решетку. Онда је образац за одређивање таласких дужина још простији : X = 8 8ш а. ■ • ■ • • 15. Феномен је тако прост, т. ј. ми видимо иза решетке мрачне и светле линије само онда, кад кроз решетку пропустимо монохроматичку светлост ; али ако кроз решетку пролази бела светлост, онда, пошто је та светлост сложена из боја различитих таласких дужина, поједини зраци интерферишу тако, да иза решетке добивамо читав нпз боја или сиектар. Расипање боја у томе спектру није зависно од саме материје која светлост расипа, као што је то случај код призматичких спектара, него зависи једино од таласке дужине сваке поједине боје, и за то се овај спектар назива „нормалан спектар" за разлику од призматичког. Кад смо на тај начин дознали да светлост постаје таласањем, онда да мало изближе " одредимо природу једног светлог зрака. Ми смо у теорији таласања видели, да таласање може бити и лонгитудинално и трансверсално, а тако исто нашли смо, да се звук простире кроз ваздух само у 71»