Просветни гласник

668 КРНТИКА и

(мјесто да иочне с дебљега), него с онога једпнога што је њему познат, па кнез Роган пе би нмао никаква разлога да му она ко поспрдно одговара. Стнх. 964-967 пак, чини ми се, не доказују да Турцп заиста нпјесу знали за пргви узрок састанка, већ само кажу да се Турци тој мисли чуде. Стих. 772-74 могу се доиста разумјети и онако како пх је г. Стојановић разумио, него се његову тумачењу противп ријеч али која је у почетку тијех трију стихова: у стпх. 769-771 говори се о страху, који често човјеку каља образ, п о љуцкијем слгбостпма па иде дгље: »али тице итд." ; треба дакле да је ту ријеч о нечему што се разликује од љуцкијех слабости. У ст. 1018. г. Стојановпћ готоио пристаје уз Будмана, који узпмље да хабати ту значн од прилике иКудити" а ие „трошити*. Али моје тумачење оправдапа не само Вуков рјечник већ п смпсао: сердар Петровић у стих. 1012-15 крцвп потурице што ће се Црногорци међу собом поклати, а задњим ријечима »малене су јасли за два хата" јасно каже што од њих ишге, наиме да се покрсте. Па му за то н одговара Ферат Зачир: „Јок, сердаре, ие угађеш иутом! вјера турска поднијет не може дг се хаба докле глава скочи" ; нема дакле говора о куђењу. Ст. 1676 Баш онога Совру ировидура. Ту сам се доиста ја преварио те пскао које лично име може бити то „Совра", али није истина да се „владика није нншта преварио" : п он је доиста мислио да је опо „Совра" име лично, јер нначе не би га одвојио од „провидура", не би га писао с великијем С у почетку и ие бп га деклиновао једном ријечју не бн написао „Совру провидура" већ „соврапровидура". Ваљда је владика имао у рукама коју од црногорских листина из XVII. вијека, које је пак наштампао С. Љубић у X. књизи загребачкијех Ссарина , па видио да ту пише: соирааровидуру, софраировидуру, шохврааровидуру , шофраировидуру (стр. 22-25), те помислио да је то неко нагрђено млетачко име. За стихове 43, 109, 490, 518, 2419 није потреба да још што кажем, јер је г. А. Гојнић у 40. и 41. броју овогодишњега Јавора довољно оправдао моје тумачење. Специјално за стих 2419 могу казати да га и Даничнћ у Синтакси, стр. 284, разумије онако, као што сам га и ја разумио. Г. Стојановић спомиње за тпјем сшхове, који му поред мојега тумачења нијесу још сасвим јасни, па опет стихове, којих је по његову мишљењу бпло излишно тумачити, н напокоп стихове, које је тре-

1лнографија

бало тумачити а ја их нијесам тумачио. Све ће т» моћн употребити ко буде на ново издавао Горски Вијенац; нека само не заборави да је боље одвише пего премало. Него не стојп шго ми г, Сгојанов:1ћ прпговара да сам морго додати у тумачењу к стих. 255-57. п да су Југовићи браћа Миличпна, Јер кад сам једном казао да је Југ Богдан отац Мшпце и девет Југовпћа, то одатле наравски пзлази п да су они међу собом браћа! Ни стих 17 ( своју мисли Бранчопић с Гертуком) нпје остао необјашњен. У тумачењу историјских д>гађчја п лнцг, што се спомињу у Горском Вијенцу , г. Стојановић констдтовао је више погрешака, које су највпше с тога учпњепе, што сам ја жнвио у граду, гдје је тсшко , паче врло тешко, добавити књигу штампану у Биограду плп у Новом Саду. Свакако то ме само па пола онршдгва, те ј г и н; ингз« да се сасвим оперем грлјеха, шго иијесам познао новнје монограФпје о српској исторпји, које су изашде иза Мајковљеве и Калајеве исторпје српскога народа. Али пп с те стране не могу да муком мимођем сваку опаску г. Стојановпћа. К. ст. 26 посвете ја заппсах: Цар Урош умрије 4. децембра, а г. Стојановнћ велн: „Само један пзвор показује тај датум , и један В. , а сви остали 2. дец." Ја сам се држао К. Јиречека (БГе Ве21е1шп§еп (Лег Ка§изапег ги ЗегМеп Праг 1885, стр. 26): најстарнји љетоппс пма као датум 4. дец., млађи напротив имају или 2. или 9. дец., али сви биљеже да је тлј дан био четг.ртак, а како је 4. дец. 1371. био доиста чзтвртак, то одатле слиједи да је цар Урош умро баш 4. децембра, како бнљежи нлЈСтарпји љетопнс. А што к ст. 235 причам за Обилића, то исто ирича Рачки год. 1890. у Раду југослав. академпје (књ. 97, стр. 36, 37), па човјек би рекао да он томе вјерује: је ли дакле то баш „са свим застарело ?" У задњу г. Стојаиовић говори о уводу што је испред саме пјесме. 0 томе немам него двоје да речем: прво, у ријечима „Црпа Гора, којој нема помоћи ни од својега, јер је турски род" , о које је г. Стојановић запео, има штампарска погрешка, која је исправљена на задњој страни — треба да је роб а не род; друго, ја сам почео састављати коментар Горскому Ђијенцу већ годпне 1883, кад сам гапрви пут почео тумачити у спљецкој гимназији, дакле прије него је издан Кирстеов прпјевод. У Бечу, 15. нов., 1891. Милан Решетар.

Одговорнн уредник П. П. Ћор/јевиИ.