Просветни гласник

ЈЕ ,1И ИСТОРИЈА НАУКА

691

тта свом прнродном месту, ка,о саставан део организма којем припада? Кад је могућно да се описује живо п с тоилином, мешајући као што се радп, у нсториским романпма, истинске догађаје с пзмишљеннма, за што историја не би могла да ради мало друкчије, па да прича само утврђене догађаје и оне, кој п су се у истпни десили ? Такво је нптаве ставио себи, у почетку овог века, Авг. Тијери, који нам је оставио веран нацрт својпх студпја и својнх идеа. Дубоко ожалошћен због уннжења којега је Француска доиала услед страпачке инвазије, сва му историја, вели, пзгледаше као борба између освајача и потлачених. С тога је тражпо какав предмет, па којем би могао да излије своју тугу, све полптичке страсти и учини му се да га јенашао у заузећу Енглеске од стране Нормапа. — „Заседох за посао, тако оп наставља, с великим жаром, али, после разних покушаја сиазих, како мп ништа друго не иде од руке но једино то, да ФалспФикујем исторпју, све једнако натурујући временима доста разлнчипм једне те једне Формуле. Обузет својим политнчкпм идеама, онда сам мислпо, да постанем п ја онакав исторпчар, какви су сви историчари из философ . школе XVIII. века, т. ј. да изводим из поједипих прича чигав нпз систематичких доказа у прплог онога у шта саи бно убеђен; да у опште онако нешто доказујем, место све редом до најмањих поједипости да прнчам и излажем". Истраживања, која је предузео, толпко су га била одушевила за предмет који је изабрао, да се више нпје могао задовољити старом школом; али никако му не могаше да пође за руком да нову стазу нађе. Баш у то време донадоше му до руку романи Валтера Скота, којп му се учинише као неко пстинско откровење. У тим је романпма нашао истиннто, живо, драматично, прачање о борбама између разних народности. Моћна пншчева машта изгледаше му, вели, као да пз гробова подпже људе, којн су живелп у прошлост и да пред читаочевим очима живе опим животом својпм, којим су некад живели. „Ја сам се толпко дивио овом великом списатељу, и моје је дпвљење расло све више, кад сам његово огромно нознавање прошлости стао поредити с мршавом и бледом наученошћу чувених модерннх псторичара, С истинскам усхпћењем и одушевљењем обрадовах се, кад изиђе на свет његово ремек-дело Иваное. У том је делу Валтер Скот бацио свој орловски поглед баш на оно време, о којем сам се ја почео да бавим има већ три године дана. Смело, као што је то само генију својствено, извео је на енглеско земљиште Нормане и Сасе, победиоце п побеђепе, како још кипе од борбе, једни просветпи гдасник 1891.

према другима, п то сто и двадесет година после завојевања. Он је као песнпк наслпкао једну сцену из велике драме, на којој сам се ја као стрпљив историчар трудио да је склопим. Моје се одушевљење и новсрење удвојпло услед оваквог непосредног доказивања, које сам ја примао од човека, кога сам држао за највећег учитеља, којијеикад живео на овом свету односно онога, што се зове историским задахнућем." — И тако, одлучпвши сеједном, истаче на иослетку своју нову заставу преображаја у историјскпм студпјама — п огласи рат свима списатељима без научепосги, којп нити умеју да гледају, нпти умеју да истражују; свима спнсатељпма без маште, којп пптп умеју да сликају прошлосг, нпти да нам је пред очима обнављају; огласи рат најславнијим псторпчарима ФилосоФСке школе због њихове намерне сухонарности и њиховог отужног непознавања порекла народностима. — Идући тпм путем, наумпо беше да конструјпше оно, што је сам назвао својом еаоаеом, — опнсујући норманско завојевање ; и у том оипсивању узилазећи чак до његовпх најудаљеннјпх узрока и слазећн за тим до последњих конзеквенцпја; слпкајућп великп догађај најразноврснпјим бојама, с највећпм бројем изгледа на будућност. „Једном речју, упео сам се био да створим нешто што ће бити у једно исто време и уметпост и паука, да начинпм драму од матерпјала, којп може датн искрена п скрупулозна паученост.« 1 ) Доста је жалостан закључак ове ирнче. Тнјери се предао овим својим истраживањнма по разппм архивама с толнком страшћу, да је иапослетку са свим изгубио очњи впд, и то баш онда, кад је отпочео да пише своју прпчу. Поред свега тога није клонуо духом, већ је, „спријатељивши се с маглом," као што је своје ослепљење назвао, сео за посао и днктујућп успео једа доврши оно, што се сматра као његово најбоље дело, јер је њиме основао нову школу историчарску. — „А.ко се е папредак науке," тако ои завршује своје славао дело, „убројава, као што ја држим, у славу народну, онда сам ја дао отаџбиии својој све оно, што јој може да прпнесе војнпк, онакажен на бојноме пољу И кад бих ионово морао да отпочињем свој пут, ја бих нзабрао оиет овај, који ме је довео до овог стања, у коме сам сад. Као слепац и паћеник, без икакве наде и утехе у души својој, могу издати ово сведочанство, које се неће од моје стране иодозревати : ако ичега има на овоме свету, што више вредп од свију материјалних уживања, па чак више и од самога здравља, то је преданост пауцп. 2 ) г ) Види предговор уБ1х апз 4ез бЂиДеа ћ 1 з 1 ог 1 д и е 8, раг Аи^иаИп ТМеггу, ВгихеПев, 1835. 2 ) В. поменути предговор. 89