Просветни гласник

690

руск. небоСЂ ; те од 2 л. плур.: нате, овамоте, даворте, има аналогпју у лнтавском (Ро1: Екуш. Еогзсћ. I, 1, 114.); засведа — за све да, најме ргаевегИт = на име; ст. слов етлн& = вг ин~, в ; угар. хрв. зоиет: вгзоплп Иегит ; удиљ зетрег, каком, након, наочи, уочи, увик, увек, оновечери (*оном*> вечерЂ), ономадне: ономкдни, ономлани, синоК (си-ношп), вечерас = вечерЂ сљ, нопас, јутрос, јесенас, летос, аролетос, зимус, данас. Прпмпдаље је ц у овим примерима у сри. (унова у хварског песиика Луцића), довоље, заиста, измалсна, одиста, доиста, страга, због =з6ок = сбок = сг бока; другд<\ друговде, докле (до колЂ), довле, оданле, досле; зар. Можемо још додата и предлошке пр^маклице : иза (= из-за), измејју, изнад, исаод— из-аод, исиред, издно; конг арис! — након; крај — ех(;геша, бош: вгскрап, искрг = искраих = изг крачх, иокрај, украј; крома таг §о : окром; кргстг С1гси1из: .чет. Јсаг1 сјгсит: ст. сл. окргстг сксит; кр&гг С1гси1из : окр&гг сЈгсит ; ПЈ,Ђмг гесШз: ст. сл. и.рВмо, сри. арема : сирам, насарам; радг 1иђепз п *рад б: ради, радгма ргор(;ег срп. ради: зарад, аорад; ридг огс1о: срп. иоред (наиоредо адвераб), срЂда: срЂдђ, срЂд^: срп. сред: насред, иосред, сасред, усред ц т. д.

Ј Е ЛИ ИСТОРИЈА НАУКА од Ј1 аска*ла ЈЗ иларија ПРВИ ДЕО (СВРШЕТАК) III. Из таквога стања ствари две су последице иаступпле. С једне сгране, она историја коју је XVIII. век пазпвао философском исторпјои, ппје била у стању да постапе научна псторија. Нпје се бавпла о истраашвању закопа, који уирављају догађајпма, пп о духу који их оживљује; већјесамо збпрала п 1 '0јп !лала посматрања, више или мање оштроумиа, према ппшчевој пителпгеитности. У нсторпјским догађајима бејаше прплпке да се иде на руку оваквпм посматрањпма, која не бејаху пз њпх пзведена, већ впше извађеиа пз опе филосоФпје, коју је ко псповедао, п зарад које је исторпја служила само ради нотпоре. Овај правац ипје могућио било иромепити, јер би се опда мораламењати п основа ФплосоФСка, на којој је иочнвала сва образованост тога века. С друге страие, кад се једном узме да је морална Фпзиономија чо> екова непромеиљиво једна нсга, а нарочиго Фпзпономија XVIII. века, онда

псториско иричање по певољи мора да је монотоно, без тоилине и без боје. Право су рекли, да општа нсторија иије била нпшга друго до једиа дугачка литија, која је иролазнла фнлософским салоннма иариским. II Грци н Римљанп, п католпцп п протестаатп, и крсташи н Феудалип господари, и општиаски есиаФн, свп су тн личпли једии на друге. Преко свију је њпх писац набацпвао једнолику копреиу своју. И доиста скеитицпзму његовом и нпје било могућно, да п најмање шта разуме од оних сп.шпх борбн религпозипх, које су иотресале чнтаво човечансгво. Чак н тако учен и темељит исторпчар, као што је Жиб>н, ношто је ге борбе до најмањнх нојединостп оиисао, само је могао онако презрпво на њих да се осмехне, а ннкако нх схватнтн није могао, ни он саи, а камо ли да од своје стране учнии да их п други схвате. Усред непрекидне промене догађ >ја, не пзгледаше му д I се ишта на свету мења. За то је Вилмсн (Утетагп) и имао право, кад је рекао својпм учеинцима, да странице каквог простог кроничара, којн прнча о смртн Марпје Стуартове, износе сгвар јаспије и ириродипје, ио што је то био у стању да изложи којп од најученијпх и најелегантнпјпх исторпчара XVIII, века. Према овоме ннје пи чудо, што се чнтаоцу па брзо досадпло да чпта псториске књиге. Ако би књнжевпи, вештачкп елеменат у њој бпо, као што неки мпсле, од сноредног значења, онда последпце таквог пскључнвања не би биле баш тако умотрене. Аш даје тај елеменат иотребли историји, најбољп је доказ тај Факат, што он, к >д се нађе пред вратима, која су затворена, одм IX себи друга отвара, и тако сгвара у ист.ши нову књижевну врсту. То је, мпслни, н бпо главни узрок, што се појавпо историски роман, и зашто је Валтер Ског постао тако брзо и тако необично популаран, те је, као што рече Мчнцони, постао прави Омпр те лнтературе. Чпталац се обрадова овим романима, и не беше иа крнвом путу онај.који рече да се пз њнх научио внше прлвој и пстинској нсторпји, ио пз толпких Фн 10С0Фских п иаучннх излагања историчарских. И донста, у њпма они Нормани и онн Апгло-Саси, оип Свотп п опп Енглезн, онн крсташи, пуританцп п вптези пзгледаху као дасу васкрслн из гробова својих, с пстинскпм страстнма својим. Али, и ако се с једне стране овим јасно доказало, да избацилање сваког колорита места, времепа, страсти, зг псторпју пије бнло ништа друго до ампутацпја жпвога оргаиа, који је поред свега тога тражио п нашао начпна, да жпвп својнм жпвотом. с друге се опет страпе јдвљало питање: зашто се није могао дг остлвп тлј орган да жпви