Просветни гласник

је ли историја наука

197

само право ; да без моралних закона не може опстати друштво људско, јер се оно просто ни замислита не да без тих закона, хоће ли и онда моћи да се сумња о вредности свега тога ? Морални закони биће бар толико спгурни, колико су сигурни и закоии гравнтадије, без којих се не бн могао да објасни планетскн систем. Истииа је, да то, што ћу ја доказати, да вма у свету доброте и лепоте, и што ћу знати њине законе, није то исто, што и знати, шта су доброта и лепота у суштини својој, објасеити им суштину, имати о томе апсолутнога сазнања, онако исто, као што и познавање закона о снли не значи, да се зна шта је сила. Али с друге стране исто је тако допста глупо, кад ее неће да разликује оно, што разум може да декучи п објасии, од онога што није у стању да објасни. Отуда се баш неизбежно и рађа материјализам н скептицпзам. Кант ведп: кад бп апсолутно потребно било, да морам знати објасипти прпроду оног предмета, за који сам рад да знам, постоји ли у свету, ја не бих онда могао да верујем, да постоји ни сила ни светлост, ни материја, па чак нп сама мпсао човекова. Па ипак многи упорно држе, да пред пашим разумом постоји само оно, што се да објаснитн и схватити, те зато су неки позитивисти, иретерујући у својем сонственом начелу, отишлп нреко самих граница иозитивизма н рекла : осим дела н закона, ништа друго не постоји; све друго премаша круг нашега познавања, и зато се може сматрати, као да и не постојп, бар што се нашег духа тиче. С друге стране довикују њи !Ш противници, исто тако претерано: кад вн норнчете, да разум може да докаже суштаствовање Бога и његову природу, онда ви не верујете ни у Бога ни у дух човечји, нити пак у душу његову, јер све хоћете материјом да објасните. Говорећи тако, опи не узпмљу на ум, иоред осталога, чак нн то, да се позптивизам не подухвата да објасни чак ни то, шта је материја. Да не улазнмо дубље у ова пспнтивања, за сад можемо посигурно рећи само толико, да се с једне страее на позитивизам напада све једнако, али да с друге стране и метаФизика губи све више некадашњи кредпт свој. Али историјска метода преоблађује сваким даном све више, и нсторијске студије све боље напредују ; изгледа као да позајмљују свој облик не само свима моралннм наукама, већ и литерагурн и уметности, духу модерноме. И доиста смо ималн историјски роман, трагедију, историјску драму, историјско сликарство н историјску критику. Зарад изучавања филосоФпје треба, говораше се, проучавати њену историју, а то и јесте само важан део њен. У истини се може тврдити, да је, за носледњих педесет просветни гласник 1892.

годпна, и само наше васннтање било историјско. И за то све треба да будемо захвални већим делом једино тој верн, која је постала скоро општа, да се само историјском методом могао прокрчити овај пут у друштвене и моралпе науке. За то се све више и потхрањује нада, да ће права историјска паука, кад се једном утврди као што ваља, једина бити у стању, да нас једеог дана доведе до тога, да могнемо објаснити, у чем је тајна духа и целога свега моралнога. IV Али се већ почињу да опажају знаци реакције противу претензнја историјске методе. Разлогаима пуио за то. Кад се ум људски задовољава познавањем закоиа, који владају силама природиим, н потчињује нх циљевима својим, а овамо им не познаје унутрашњу, безусловну суштину, зар се то исто пе дешава и с духовннм појавама? Потребно нам је, да познајемо природу, порекло, судбу духа нашега, те да знамо, ко смо н куда идемо, јер то све има иепосредна утицаја на понашање живота, на његову моралну вредност. У том погледу ни разум ни савест не могу да пристану на неизвесност и на сумњу. Ова се проблема намеће непрекидно, унорно, и захтева, да се објасни. Према томе потребно је да се испнта, шта вели критика о историјској методи, те да се види, с каквом сигурћошћу и докле она допире, н да лн нема другог пута, те да се иде даље. Решнти овај задатак, није лака ствар, али кад се проучн крптика те методе, без икаквих предрасуда, може спнути нова свеглосг. Што нам је исторпјска метода представпда човека као пропзвод псторије, за то јој нрнпада највећа заслуга, јер нам је учиепла ту огромну услугу, што нас је отргда од апстрактности и вратила нас реадности, н што пас Је натерала, да испнтујемо и проучавамо човека оиаквог, какав је он у истини. Ама је ли то доста, те да нам се објасни све оно, што нам је потребно да знамо о човеку ? Је ли одиста довољно само то, што ће се знатп, да се човек неирекидно мења, и што ће се проучавати те његове промене ? Некн мисле, да су исказали све, кад кажу, да се човек објашњује својом окдлином, јер је пронзвод свога времена. Ама у једном исгом веку, у једном исгом друштву има места за многе људе, за сваковрсне карактере, за јунаке, мученике и убпце, јер и они су тако исто производ својега времена, пошто су се родилп и образовали у истој околини. Како ћемо моћи да их разликујемо, да их разумемо, да их оценимо, ако не буде имало критерпјума различиог од историјског критеријума ? Ну да бисмо боље одмерили свуколику важчост приговора, којн се чине и 26