Просветни гласник

198

НАУКА И НАСТАВА

који се могу чинитн, зауставпмо се наједномпрнмеру, којп је извађен баш оданде, одакле је крптика историјска иди научна (као што је радије називају) поцрпла највише својих триумФа, т. ј. на литерарној критици. Стара реторика, полазећи од своје замисли о апстрактном, непроменљивом човеку, коме подобности остају вечпто једне исте, измислпла је неколико сталних иравила, по којима има да се управља свако уметнично дело. Често је вадила та своја правила из своје апстрактне идее о лепотн, а врло често уображавала је себи, да их је нашла негде у Аристотела или да их је пзвадила из бесмртаих дела старих Грка. И тако начинише редепат, да људи пдачу или да се смеју, према стилу узвишеном пли лаком. У трагедији је морао бити свакад један гдавни јунак, као год и у епском спеву. Сдена не треба да се мења, а време, за које радња треба да се развије, не треба никад да, пређе 24 часа. И тако са сахатом и метром у руци, најпростијом рачунском операцијом, одењпвао је сваки, да ди је уметнпчко дедо бнло депо или ружно. То је била она на гласу теорија о три једпнства. У ова се правила, и друта њима сдична, веровало тако слепо, да су им се чак и генпјалнп људи, као што су Тасо, Расин и АлФијери, потчињавали и впше пута се њима спутавали. Али се на послетку оиази: ако се ова правида могу и примењивати на деда грчка п римска, што у осталом свакад нпје нп било тако, пзвесно се не могаху нримењиватп на књижевне снпсе других иарода. Има ди ма у којој драмп Шекспировој јединства времена н места ? Ко је главни јунак у Божанској комедији, у Бесноме Орланду , па п у самој Илијади? А кад се поче дапзучава шпаиско позорнште, па песма нибелуншка , па нарочпто још индијанска ноезија, која такође обплује својимлепотама, виде се, да, колико се њих тиче, нема ни трага од тих реторпчких правпла. Тада се јави псторијска критика н рашири видик. Она рече: у књижевности се обелодањује дух народки, а тај је дух производ ове илп оне образовапости и мења се заједно с њоме. Сваки народ осећа на свој начин оно што је лепо, па зато ствара и своју сопствену књижевност, а иравнла њеиа треба тражитиуњеговом духу, у његовој исторпјп. Кад бисмо стади да примењујемо на индијанеку књижевност законе грчке књижевности, или обратно, то не би водило критпци, већ збрци. Безгранично, неисцрпно богаство онога што је депо не обелодањује се само у једном одређеном обдику, већ у бесконачном низу разповрсних обдика. И тако се стадоше проучавати књижевности свекодиких народа, доводећи их у везу

с њпном образованошћу. У тој образованосги надажаше се мерило и за вредност и за обележје и за право објашњење њихово. Огроман беше напредак. Историја посдужи књижевиост, а ова њу. Поред свега тога, једно је питање, и то не мало, остадо необјашњено. Има много уметничкпх дела, на која наилазимо у једном времену образованости људске, и сва су у сагдасности с том образованошћу, али ннсу сва од псте вредпости. Има их и најбољих и најгорих, а и једна п друга су пропзвод једног истог друштва. Шта ће да ради исторпјска критпка, те да одреди естетпчку вредност и једнпм п другим ? И грчка и ппдијанска књижевност подједнако су у сагласности са својим образованостима, у којпма су поникле, и подједнако су веран пзраз духа једеог и другог народа, којп их је створпо. Па да ди су од једнаке важности ? Ако нису, којпм ћемо критеријем да их оцењујемо ? За то нам није довољна историјска или научна метода (како се хоће, нек се каже), већ нам друга нека треба. Треба имати уметничкога укуса и по њему оцењпвати ; али то онда нпје више она исторпјска метода, а нпје впше ни научна критика. Ова је увек напомињала: — у укусу уметничком нема нпшта друго до естетичке критике, а то је лични, субјективни суд. Што је по вашем укусу, пије, може бити, по моме, и онда ће бити онолико оцена, колико је критичара. Треба нам, дакле, сигурна, научна метода, објективна критпка. Ако се може да нађе другп који пут, онда ће то бити онако, како је наука озиачила. — После тога ноче се, дакле, пастојавати, да се проникне у дела уметничка, т. ј. почеше се она пспитивати, растављати на своје саставне делове историјске и извори им нзнадазити. Божанска комедија производ је својега времена, а уз то још дело нарочите земаљске културе. Ми ћемо, дакле, проучити пре свега политичку, књижевну и ФплосоФСку историју тога века, па ћемо онда узетп да разгдедамо, којпм је знањима Данте располагао, које су бпле његове идее, његова убеђења и његове страсти подитичке. Разгледаћемо, велп, какве су биле оне силне и разне средњевековне легенде о тајанственом путовању по оиа три царства с оне стране гроба, и испитаћемо, шта је песннк од њпх узео, а шта није узео. Извидећемо, за која је предања знао, које је латинске или тадпјанске ауторе проучавао, и да ди им је и докле подражавао. На тај ћемо начин пронаћи све опо што спада у прошлост Божанствене комедије; знаћемо све што је песник узео и шта није узео од других, и нећемо западати у погрешку, која је тако честа код естетичкпх критичара, шго толико пута хваде песника н преузносе га за оно, што је од других позајмио,