Просветни гласник

ЈЕ ЛИ ИСТОРИЈА НАУКА

199

а што њима, наравно, није бидо иознато. Али што више вреди, то је то, што ћемо на овај начин продрети у унутрашњу суштину самога деда уметничкога, и то радом научним, објективним, сигурним, те нећемо поступати овде овако, а онде онако. Избацимо, дакле,на поље естетичку.субјективну крптику, кад нам, у историјској методи, стоји на расположењу снгуран, научан пут, који нам даје могућности, да уметнпчко дело не само доведемо у везу с културом, из које је понпкло, него и да га до најмањих појединости аналпзујемо, растворимо у његове саставне делове. Шта нам друго ту и треба ? Па да је бар тако ! Али ја претпостављам, да сте вн довршили овај посао исцрпно и потпуно, као што треба, пошто сте нашли све, што се могло да нађе. Шта ћете оида, дакле, знати, а шта нећете знати ? Знаћете све, само нећете знати, шта је у истини Божанска комедија, јер — као што рече Де-Санктис 1 ) — од ње ћеге знати само око, што спада у њену прошлост. Знаћете, дакле, за материјал, којпм се Данте послужио, али нећете сазнати, како се он тпм матерпјалом послулшо, нећете знатн за начин, којим га је он преобразио у суштнни духа свога, те од њега свој створ начинио. По тој вашој методи, ви сте сазнали све оно, што нпје дедо Дантеово, и сазнаћете све, само пећете знати, штаје у истини Божанска комедија, Ко хоће да одредц унутрашњу вредност неком делу, томе за тај носао није доста, што ће знати оно време и оне изворе, кад је и одакле је дело поникло. Нпко не може порицатн огромпу корпст тим истраживањима, јер без њих пе би сигурна оцена била могућна. Алн не треба тражити оно што она не могу датн ; не треба претеривати. Иначе ћете изгледати као онај, који је састругао икону „Вогородице на столнци" („Ма<1оппа с1е11а 8ед§1о1а"), па метнуо састругану боју на дашчнцу („падету") и узвнкнуо : „ево, шта је РаФаело начинио!" И умесно је стављено питање: како је то, да ово руменидо, које на сдикаровој дашчици није ништа друго до ружна матернја, кад га умегникова кичица метпе на Богородичине усне, постаје од једаред велика мисао, чнтав створ његов ? Ето, то је оно што нам историјска, научна метода не уме никако да објасни, — а у томе је баш уметниково дело. Између мене и РаФаела, рече један конист, нема ннкакве разлике, осим једне невпдљпве длаке. И имао је право. Ади баш у тој не') Ве ЗапсНа Би 1»1, талијански богослов, рођен ,је 1308., аумр'о 1869. Као римокатолички свештеникзаузимао је испрва звамевит положај код папе. Изучавајући све дубље Ов. Писмо, окревуо се протестантској дркви. Год. 1847. побегао је на Малту и ту прешао у евангеличку веру. Од 1864. 1869. био је проФесор богословског Факултета у Фдоренцу. Прев.

видљивој длацп састоји се сва онанеизмернадаљина, која раставља ђенија—уметника од иростог прегледача, а ту даљиау ни сама иаука није у стању да измери. Треба ту још и укуса и надахнућа, и пророчанства од страпе критпчара, који — продпрући у уметникову душу — пратп га стопу по стопу, састављајући и преображујући сав онај материјал, којим се он послужпо, те на тај начин свесно критпчки прерађује оно, што је уметнпк створпо несвесно, онако, како га је божанство задахнуло. Ово је истипа естетичка, субјективна, лична критпка, на, ако хоћете, и ненаучна; али без тога уметниково дело, дело његове чисто дпчне прпроде, остаје неразумљиво и онда пема праве књижевне критике. Уметначки је ђенпје тајна. Та се тајна може само другом тајном да објасни, т. ј. критичаревпм ђенијем. Л.епота се поима, кад се осети, кад јој се станем дивитн ја, и учппим да јој се и други диве. Она се не да објаснити нагађањем, критичким испитивањем уметничкога дела, питп пак тиме, што ће се оставити на страну, као нешто, што је дичне природе и што се, по томе, слабо подвргава строгој научној анализп. Тпме се она не само не објашњује, него се тим путем још долази до тога, да се она не може више ни да ужпва пи да разуме. Ми јој на тај начин само пресушујемо нстинско врело њено. Да је ово овако, може се уверити сваки, који се озбиља подухвати, да испита какве посдедице наступају, кад нам се по школама стане претеривати с историјском и философском методом. Сваке године слушамо жалбе, како нашп младпћи пишу тако рђаво, и ако су тоднко време учили у средњим школама талијанске, грчке и латинске класике. И одмах се појављују лекари, да ту слабост излече. Један предлаже, да се учи мало више од Дантеа, а други мадо више од Манцонија и Л.еопардпја. Минпстарство повећа учење Дантеа, Леопардија и Манцонија, па посде годпиу дапа мдадпћи пишу грђе но пре. Али све донде, докле ми будемомладићпма изиосили Омира, Виргилпја и Данта на анатомском послужавнику, пошто смо над њима извршили внви-секцију тако, да смо сав живот из њих одувалп, п пошто смо умртвили у њима ону савест, коЈа нас кроз толнке векове потреса из бесамртннх дела њихових, — све дотле тај рад неће вредети ни мало више, но кад бисмо им предавади алгебру или хемију и њчма се подухватади, да васпитамо естетички укус у својих ученика. Ми смо трамппли циљ за средство; метода намјеностада циљ сам за се. И тако непрекидно гледамо, како постају доктори ваљанп младићи, који с толиким умом, с тодиком наученошћу, и посде тодиких истраживања по архивама пронадазе нове и нове до26 *