Просветни гласник

200 НАУКА и

кументе историјске иди изворе којег уметнпчног дела, али о н.еговој естетичкој вредности не веле ни речи, јер често мисле, да није баш тако часно и о томе се бавптн, а у ономе што пишу, такав им је стил и језпк, да нас и сувише иодсећају паархиве и стране ауторе, а врло мало на наше. Сећам се једнога доиста честитога младића, који је утрошио две читаве године дана па проучавање једне врло злочесте поезије, писане наречјем XVII века, и најпосле пошло му је за руком, те јој је пронашао постапак у двема врло злочестим песмама Француским. И све ово урађепо је с толпком наученошћу, тако строго методички и с толиком памећу, да смо га морали похвалитн и прпзнати му и рад и труд. Алп је умеспо запптати се : на што толпкп труд и толнка наученост? Зар не би боље било, да се бавио о чем другом ? И зар се треба онда чудити, што то, што се дешава по школама, бнва и ван школе. Цела је истдпа, да смо историјом и историјском критпком посталп врло велики тумачи прошлости, алп је истина и то, да смо у томе јурили тако брзо, да смо загубили право и лнчно осећање о ономе, шта је уметпост. Пресушило се стварачко врело. Да наведемо за ово само један пример : да ли у читавој светској историји има још којега таквог века, као штоједосад бно овај паш, који је тако немоћап, да дође до будн каквог свог стила у архитектури? Мн јесмо највећи обнављачи старинскпх споменика; али сва наша напрезања, све школе наше не доведоше нас ни до чега другог, но да репродукујемо свеједнако н једино стилове народа, који су живели пре нас, а никад да нмамо што своје. И у тако званој индустрпјској вештинп, зарад које смо подиглп толике школе, за које се у старини ништа није знало, не умемо да радимо друго што, до да се угдедамо само па прошлост. Никад не дотерасмо до своје особите Фнзиономије, до свог властитог стила, који су имали сви вековп, па чак и барочки век, и који имају данас чак н днвљаци, јер смо принуђеап по неки пут чак и од вих да позајмљујемо украсе, материје и боје. На аиховим украсима, материјама и бојама још се огледа сјај оне урођене и спонтане ориђиналностн, која као да се у нас губи све више, и која пресушујеи код самих дивљака, чим дођу у чешћи додир с нашом прозаичком образованошћу. V Али што се више проучава ово пвтање, све се више увиђа, од колико огромне је важности оно, у сваком погледу. Када правници и морадцсте пе одустајаху, да у прошлости нађу апсолутну, апстрактну идеу о ономе што је право, што је лепо, безбројне бејаху тешкоће,^и они се не могоше ни-

НАСТАВА

како да сложе међу собом. Одредбе им се мењаху све једнако, као што се мењаху и разне системе ФилоссФске и рушаху се једна за другом, заједио с њнма. — А на што — рече се онда — н тражпти најбољу вдадавпну, кад таква владавина нита је икад ностојала, нити ће икад н постојатп ? На што тражнти апсолутно право, вечитп, непроменљиви морал, кад свакн дан гдедамо, како се мењају владе, закони и обичаји ? Зар се не мења, с образованошћу, и само морално осећање народно ? Зар не видимо, како једни мирно сносе оно, што су другн оштро осуднлп ? Зар не знамо, да су и највећи људи из старине, које је она з'здпзала као узоре врлине, бнди ноторнчно зараженн пороцима, које ми данас не смемо ни да сноменемо ? На што се онда измајсторисано нреноситн у опо, што је непроменљпво и вечито, те да бисмо објаснили свет, који се непрестано мења? — И исторпЈска школа доказа, дакде, да је оно што се зове правда, па по томе и оио што се зове право, у историји у непрекидном аостајапу, у врдо тесном односу с образованошћу разних народа; али тнме се не објаспише разповрспа и променљива законодавства, с којима се свуда сусрећемо. То исто може се рећи н о моралу. И тако се морамо осврнути на оно, што је стварно и ире свега проучитп, како се у историјској стварности замисао о ономе што је ираво и добро пспољује н поправља у идеама, у законима, у обичајима. И тако се уради. Али кад смо видели и ироучнли неирекидио мењање обнчаја и моралних идеа човечјих, кад смо то све доведи у везу и однос с дотичним временима, пскрсиу — усред те вртоглавпчае променљивости — само од себе, неодложно питање: иа ко је онда поштен, а ко ди је непоштен ? Да бн се то оценило, треба имати неки критериум, а тај критерпум историја не може да нам да. И инквизиција, и владавина терора, и крсташки ратови, и С. Фрааческо д' Асизи 1 ), п С. Доменико и Сант' Ињацио, и сви мученици и све убице, сии су у вези и односу са својим временом, сви су производ оне образованости, која их је таквим начинила. Јесу ди према томе, дакде, сви подједнако за правдање, и јесу ди сви подједнако оправдани? Шта је онда оно што је добро, а шта лп је зло ? Нитп вредн оао што се каже, да се наука бави само о Фактима и законима. Факти су и врлина и порок, и добро и зло, и ми их морамо добро разликовати, а ке бркати. Та је проблема од капигалне важности за наш живот, за нашу судбу моралну. Овде је закључак, да ни једно дело уметничко не можемо оценитн без помоћи још нечега, што није ') Оснивач кадуђерског реда Францигпканацг (»Маде браће«). Прев.