Просветни гласник

265

није радило, трговало и т. д., те није могло ни да увећаоа каиитал своје имаовине, но је шта више било иринуђено да своју баштину иретвори у новац, средство за размену, којим може да иодмири своје иотребе (о овоме говорили смо у првоме одељку). Тако су земљишта и баштине прелазиле илиу руке нижега племства — §еп1гу, или у руке с.редњега — трећега сталежа. С чуђењем су чули двор и више илемство да је доњи дом три иут богатији имањем од горњгга дома 1 ). Природно је било да се код високих лордова морало јавити негодовање према сталежу, који прети данаглим својим развитком одузме Фактичку силу и моћ племства, — јер ко ће још да поштује и боји се сиромашног племића а прозире богатог капиталиста? Нлемство је изгубило свој значај који је дотле имало. Још иод Јелисаветом доњи дом хтео је да збрише и последње установе Феудалне. Алп је још много навика и обичаја остало, који се нису могли тако лако искоренити. У односу вазала према краљу, поданика сељака према вазалу (своме господару) и т. д., беше још много примеса Феудал' х. То је била — вели Гизо — прелаз.,а епоха, у којој застарели али још поштовани закони не присиљују, али ипак зато јол везују људе у њиховим радњама 4 ). На место ропства дошла је верна оданост, на м 'Хто верности вазалске поданичка лојалност. Више племство није могло сада равнодушно гледати како се дижо и напрсдује трећи сталеж, који му прети да га нотпспе са св-:]у иозиција. Егоизам — интереси — илемства косили се с егоизмом — интересима трећега сталежа. Сем тога пуританска секта, која је и извела револуцију, беше по убеђењима демократско-републикаиска. Демократизам њезин, као и демократизам калвинпзма, потицао је отуда, што је та секта хтела да сведе цркву хришћанску на њезину прастару основицу — на првобитне демократско-републиканске општине хришћанске. Нурптанска демократија, као и свака апсолутна демократија, не трпи неједнакост у друштву, она не зна за разлику сталежа — за племиће и народ. Таква апсолутна демократија која негира и његов га1воп сГе1ге није могла годити вишој аристократији, и разумљиво је што је она стала на страну краљеву, јер Ј ) Вго8сН. 64. ") бшго!, стр. 16. ВсНасСишЈеп.

му је отуда мања опасност претила. Од два зла изабраио је лакше. То је био други узрок, који је нагнао племство да оде у табор краљев а напусти грађане. И ако су племићи прешли у табор краљев, ипак грађански рат, но речима Ошго1;-а, није имао ексклузивно кастички дух. Многи племићи беху на челу народног покрета, а с друге стране било је и грађана који се борише за краљеву ствар, — „очевидни симптоми указиваху на велики социјални нокрет у сред политичке борбе, и на бурни развитак једне бујне демократије, иоја себи крчи пут кроз редово ослабеле и опале демократије«. II ако су се племићи (внши) и грађани разиш 1и у овој борби и не стајаху заједничкп у борби противу апсолутизма краљевског, ипак енглеска револуција нема карактер социјалне борбе, већ је чисто политичко-религпозне природе. Револуција немађаше карактер социјални с тога, што се овде не борише сталежи. шго су нм битни интереси дошли у иптање, или што би један сталеж негирао опстанак другоме (јер и демократија пуританска тражаше полмтичку а не и економну једнакост). Племићи су зазирали од претеране демократије пуританске и слутилн су да ће их трећи сталеж мирном економном револуцијом нстиснути са својих иозиција у друштву. Не могаше бити оне заоштрености у борби сталежа, као што је • видимо на континенту, јер и не беше оне дубоке провале, које беше на континенту. Циљ револуције беше, да се спасу политичке тековине од апсолутизма краљевског, а не да се истисие којн сталеж и да му се одузме престиж. Лордови и барони штитили су своја права заједно с правима народним, и то народ није могао заборавити. Племићи и грађани већ три стотине година како заједничкн војују за права и слободе своје, како седе у парламенту. Револуција не бсше преврат економних и социјалних односа, но одбијање напада на уставне слободе. Овде се не борише сталежп међу собом, но противу аисолутизма. (Наставиће ео)