Просветни гласник

КЊИЖЕВНЕ

обзнапе

293

наследником другог сипа — Милутина. Драгутин није тражио „пресго" свога оца, нег-о је био „у тузи печали, ико не имн нћкоторнге чести отвлоученнге гемоу —В1. особвно пр^бнваниге гемоу ». Кадму је отац одбио тражњу, он оде своме тасту, угарскоме краљу и добије војску, с којом надбије очину војску, оца прогна, а заузме престо свога оца и одмах уметне у своју титулу и п сремгцЂи земли » краљ. На чл. 107. морамо учинити ову напомену : Драгутин је био болестан не само »целе своје владе«, него је он био болестан и као наследник престола. Као краљ он је само позледио прелом ноге, а ногу је падом сломио још као наследник. И не сме се рећи: „ може бити* уговорено, да Милутина наследи Драгутинов син Владислав, кад грчкн писци о томе говоре деФинитивно. Пахимер казује, да је Драгутин уступио престо Милутину, да овога наследи прворођени и законити Драгутинов син Владислав. На портрету жене Владислављеве нише: „краљица српска«. Летогшсци пишу: „Владислава крала«. У чл. 108. велисе: (( Владислав IV. краљ угарски постави.. .. и над трећом бановином мачванском за војвоткињу своју мајку Јелисавету, придавши јој Орем и садашњу Олавонију". Ово није истина, с тим додатком, да се у оно време под бановипом мачванском разумевала јол и друга покрајина. Драгутин је владао »сремском краљевином сс , у коју је спадао и добар део Олавоније. Ово потврђује чл. 109. Члан 110. потребује исправке у том смислу, да је Драгутин добио Орем као мираз и да је његова престоница Дебрац била У Орему на р. Дунаву, а не на р. Оави. Данило вели „Дабрац вб земли реком^и Ср"ћм^и» (стр. 44.). Данило казује како је ишао у Дебрац, из ког се путовања види, да је Дебрац и био у Орему на р. Дунаву (Орп. Ист. II., стр. 175., види цитат под 2. и 3.). Браничево је било Драгутиново, а Дрман и Куделин били су бунтовници. Данило вели: «два (краљева) велвмоужа" побуне се. Према овоме Браничево је било српско још од времена светога Саве, па се о њему не можо рећи „присаједињено ... пошто је толико векова мењало туђе господаре". 5 чл. 116. вели се, да се Дечански вратио кући из таоштва татарског 1293. године. То није верно. Данило вели : да је Стеван тако дуго остао у Татарима, «гако никомоужде решти да ввзвратит се'пакн вв отбчбство своге". Њега били већ и заборавили. Истина ми немамо других доказа, да је Немањин брат Страцимир владао сливом р. Тимока осим натписа онога на гробу „у држави Страцимировој" и осим презимена владалаца видинских Страцимировића, па се чак тако звао и потоњи видински цар, иросветни гласник 1892.

али смемо мислити, да су сливом р, Тимока и Видином владалн Страцимирови нотомци, јер и они у повсљама воде порекло од Немање. Шишман је, као Дрман и Куделин, завладао њпном државом и придобио »многе сгране блгарске", па се кренуо противу Милутина и морао постатн његов васал, и доцнији видински вдадаоци помоћу Милутина освоје Бугарију и попну се на бугарски престо, презивајућп се Страцимировићи (искварено Страшимировићи). Ако нема ништа друго у Милутина за похвалу, баш није требало похвалити ни његове односе према католицима и богумилима. Није Милутин послао Стевана у Цариград на чување, него га послао у заточење. Шпчу су опљачкали и порушили они Драгутинови Угри, с којима је надбио свога оца, и тада је решен пренос архијепископије у Пећ. — Није се Дечански одрекао Видина, него се његов зет оснажио и одвргао од васалскнх обавеза према Дечанскоме. У чл. 134. за мене има једно изненађење после радње Уроша I. и Милутина, кад се ту вели : „да се Стеваиу уступи (?) земља од садашње Беле Паланке до Мораве и уз то неки крајеви око Велблужда®. Милутин је освојио од Грка Пијанац, софијски предео п т. д. Велблуждска битка била у српској држави, а сада да тражи уступање себи својих земаља, за мене је неразумљиво. Ова се иогрешка мора исправити, Краљ Милутин у својој повељи поклонио Хиландару: „пданину Огражден, пасиште Црвена Пољана, а синор им Отлбица, Драшкан, Петрово, Сливница, Књегиња, на брезнички пут« и т. д. Моп. 8еЉ. Микл. стр. 64. То су биле све земље Милутинове. Отеван није могао тражити да му се то уступи, јер је то наследио од свога оца. IV. На стр. 1 30. не знам зашто је речено «охридски самостални архијепископ 8 . У ком је то смислу »самосталан"-? Његове епископије и архијепископија спадале су у опсег царства Душанова, а пећски патријарси носили су титулу »Примејустинианиски а . Још ћу напоменути да писци наводе (стр. 141.) да је Дубровник прешао под Угарску 1358. г., што је тешко замислити, јер су Дубровчани прешли подкраља угарског тек услед пораза Урошева 1 365. г., кад „ни себи није могао помоћи, а некмо ли друге да брани«. У чл. 158. писци нису навели узроке сукоба пзмеђу цара Уроша и краља Лудвика. Писац тога рата УИаш у Мига1опа Кегит НаНсагит наводи узроке, прилике и напад Лудвиков на Уроша, али он нигде не тврди, да је »краљ угарски задржао у својој власти Мачву с Београдом». И да је тада Лудвик од српске царевине одузео те земље и гра38