Просветни гласник

29 4 КРИТИКА И Е дове, зар би био силнији кнез Лазар или његов син да их поврате ? Према овоме, морамо се држати казивања Виланнјева, а не обраћати пажње па доцније испаде утарских писаца, који су тиме хтели озаконити заузеће Београда за владе десиота Ђурђа Бранковића. Услед побуне Урош је » детрониран" 1365. годипе. Писпи веле : „Буна се сврши тим, да је Урошу остала земља од Шаре Планнне к северо-истоку према Дунаву." Како ће се с овим сложити опо извешће, које вели да су слати иосланици нраљу Вукашину у Скопље и отален даље >,т Рпггеп, у који од његових дворова 8 ? Значи, дати дворовн пису припадалн Урошу. Извешћа тврде, да је Урошу било остављсно Скопље с околином. Кад је пробао да умакне у Дубровник, њега су Букашинови агепти убили. Ја нећу овде улазити с писцима у расирављање овога иредмета, толико ћу рећи, да код мене нпје никакав инат да одбраним житије Урошево, него отворено тврдим, да они писци, којп доказују «неубиство » Урошево, то л неубиство'> нису доказалп позитивним изворима, с чиме би се сваки па и ја сагласио, али примити њине доказе » извођењем «, то не може усвојити нпкакав од посла историчар, противно толиким доказима, на основу којпхсав српски народ и његова црква знаду, да је Вукашнн убио Уроша. Мени се чини, да се не може тако олако усвојити у ,неубиство" и тиме кбарити народи ндеали добра и зла у нрошлости, због саме наше будућности, а да и не напомињем да „неубиство « није ннчим доказано. Треба причекати нова открића у историјској књижевности, где ако се пронађу несумњиви подаци, ја ћу бити ирви који ћу поздравити »неубиство". Као год што није требало уносити у уџбеник н заваду и старештво Вуканово, тако исто није требало уносити у уџбеник ни »неубиство«, јер сви досадањи подаци потврђују убиство. Због усвојепог » неубиства » не могу ни да се објасне догађаји иосле збачења Урошева, као ни титула Вукашинова „краљ" на место »цар«, иа ни »главни Урошеви одметници«. Зашто се одметнули? Продужитељ Данила (1375. г.) вели : „Урош нострада а његову царевипу поде.шше Лазар и Вукашин." Према овоме није остао веран Урошу ни Лазар, нн Бранковић. Још ћу напоменути, да ни једна кћер кнеза Лазара није била удата за Шишмана или Шишманова сина. Ђурђе Страцимировић није бно на Косову. Вук је био, али је издао. Других савезника нијс било осим послате војске краља Твртка под заповедништвом војводе Влатка. Овде ћу ставити питање: откуд писци знају да је Милош Обилић био »чувени јунак и власте-

;,1ИОГРАФИЈЛ

лин» ? Откуд писци зпају, да је тај „ чувени јунак« — „био оцрњен да ради о издаји«? Откуд писци знају да се ои заверио, да ће доказати своју верност ирема кнезу и своју љубав према отаџбини«? Откуд писци знају да је крило Бранковића потискивало Турке ? Нг основу којих извора писци веле: »....беше стигао час, да Милош изврши своје неумрло дело и олакша својима победу"? Оцрњен да ради о нздаји, отишао »да олакша својима победу»? Још ово. На основу каквих пзвора наннсаше писци : «У сред највеће сече поче довикивати (ко ?) османлиским војннцима, да нм прелази (Милош) и тражити (?) да га проиусте Мурату. На тај глас и сномен имена, које беше добро познато, размицаху се непријатељски редови" ? Овако пе могу писатп они, који тзрде, да нпшга нећс да рекну без доказа. Због уношења нетачности у историју није схваћен ни «значај« косовске бнтке. Ту није било никаквог а савеза срнског". Косовски бој није упропастпо 0110, што су Лазар и Твртко билп урадили против Османлија. Не само »после« косовског боја, него одмах после Душанове смртп „ цео српски народ није иикад устао на сложан отпор и одбрану своје отаџбипе.« Па п за Душана шта су били Хлапени, Контромановићи и други ? Баш напротив, на Косову је истипа погинуо кнез Лазар н они, који су му биш верни, али су Турци били тако премлаћени, да нису у повратку могли освојити замак Кратово, и Бајазит је »био принуђен да се пожури у Једрене.« То «журно« бегање у Једрене сведочи, да су Турци били бојем пренеражени и морали су тражити одмора и опорављења. Први гласови с Косова пронели су по свету иобеду Хришћана над Турцима. Какви су то били »унутрашњи и домаћи немири" ? Зашто »Вук Бранковић пе хте признати власт" Лазаревог наследника »и поче ломишљати да аавлада њиховом земљом« ? Од куд ово писци знају? Зашго је »Бајазит нудио Милици мир» ? Сва ова питања јасно тврде, да у оваком излагању историје писци су нешто унели у историју, чега није било, а нека су Факта изоставили која су се у истини десила, и да им је услед тога погрешно како излагање косовске битке, тако и гледиштс на њу. Подобне погрешке морају се исправити у уџбенику. 5. септ. 1891. г. П. Срећковић.