Просветни гласник

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

296

вишег сталежа, а често и духовништва. Шибајући пороке, она је радила у интересу Русије, а не против ње. Тешко је не видети у Ломоносову, Фон-Визину и Новикову чисте Русе и добре патриоте. Да је и чиста наука делала у том правцу, идући под руку с књижевношћу, најбоље сведоче радови двојице првих руских научењака: Лепехина и Оперецковског. Писац дела „ Дневншл зааиски*,') доктор штрасбуршког университета, Лепехин путује неколико година ради научних испитивања по далеким покрајннама Русије. По правилу, да наука отуђује, тај први њен присталица, који се образовао међу Немцима и радио из почетка под њиховом управом, требало би да буде равнодушан према простом народу. Међу тим, са сваке стране дела му говори топла љубав према руском сељаку и дубоко схватање његовог радног положаја. Водећи дневник свог путовања, Лепехин записује све, гато ј(? видео и чуо. Ту се укрштају учени описи ирироде с простим причањем о народном животу; на једном месту научењак обраћа пажњу на земљиште и геолошке особине предела, на другом скупља растиње, инсекте и непознате врсте птица и риба; на Волзи описује лађе; по градовима Фабрике сапуна и коже и, упоређујући их с другима, налази, шта у њима ваља, а шта не; по селима записује народне бајке, празноверице и обичаје, интересује се народном медицином, иопитујући шта је у њој оправдано, а шта не; читаве стране заузимају разговори његови са сељацима, код којих је ноћивао, и савети, како да се помогне сељачкој невољи и т. д. Као рационалист Лепехинт> се односи према свему критички, истражујући што се слажс с постулатима здравог разума. Богати етнографски материјал дневника донео је огромну корист, колико науци, толико и руском друштву. Из њега — почела се Русија упознавати с Фактичним стањем свог најнижег сталежа. У развоју руске самосвести то је био корак у напред. Друг Лепехинов, Озерецновсшв, учени натуралист, археолог и етнограФ, написао је свој дневник у истом духу и по истом програму. Ево, како он описује једаи догађај, из свог путовања: »На ушћу В. Ивце живео је само један сељак; уплашио се од мсга ноћнога доласка, па се гласно саветује у другој одаји са женом, шта да ми да. На послетку доноси ми рубљу и уплашено моли ме да се не срдим, што Је дар тако мали; на питање моје, за што ми даје рубљу, одговара ми зато, да му зла не учиним. — »Иди ти, брате, с твојом руб') Прво издаже у три свеске, Спб. 1771.-1780. год.

љом, одговорих му, што бих ти ја зла чинио.« Кад је мужик вратио жепи новац, она ће му рећи: „Биће добра за другог ОФицира (чиновника), 0 Причајући на друго:^ месту о валаамском манастиру, где влада скоро апсолутна усамљеност, ОзсрецковсшН додаје: »Зато би тај манастир могао бити најмирнпје убежиште за оне људе, који су у друштву испунили свој дуг човека и грађанина и заслужили да им се допусти, да проведу остали део живота у потпуном миру, не тражећи од њих више никакве службе. Ну грешно би било, кад би се тај мир давао људима, који нису служилн друштву и једино одрнцањем од света добивају право на усамљеност....® Исти дух веје из радова академичара Иноходцева и Севергнна, из студија учених самоука, као што су Рнчковђ , КрестининЂ и Воминђ , и других. Сви су се они, од Ломоносова до Севергина, трудили да одомаће науку у Русији, да подигну народну образованост и интелектуални ниво руског друштва. Благодарећи њима, оцевима руске научне терминогије, наука је први пут проговорила руским језиком. Против незнања и предрасуда свог времена борили се први пионири нове науке јавним предавањима, популарним књигама и чланцима. Рад њихов и општи утицај јевропске образованости приморао је на послетку социјалну мисао руску, да се заустави на положају простог народа, на ступњу слабог му образовања и незнања, на његовим материјалним и интелектуалним правима и потребама. У 1760-тим год. већ почеше говорити о ослобођењу сељака; у 1780-тим Катарина II. спрема опширан план о народним школама. Развоју народне самосвести много је допринела и историографија. И ако нису могли створити дела, које би се одликовало целином плана и одређеним критичким гшгледом на цео ток руске историје, ипак су историчари XVIII. века имали велику заслугу за друштво и повесницу. Учени натуралисти упознавали су Русију са земљом јој и народом, а први историчари са славном и тамном јој прошлошћу. Међу њима стоје на првом месту два славна имена прошлог века: Татпгцевг (1686.-1750.) и Болтинг (1735,— 1792.). Обојица су били рационалисти, образовани на јевропској науци. И код њих г. И ншшђ констатује ону исту појаву, која се опажа код првих научењака: они се служе занадним аукторитетима, узимају из њих много готових мисли и Факата и одмах их примењују на руске прилике; западна наука пије их откинула од народа, но је створила од њнх, као и од првих, просвећене његове синове. ,,Исторгл Россгискал « Татшцева, плод 30-го-