Просветни гласник

299

бинеи тим дошла до еамосталних ресултата, који обогатише и општу јевропску науку. За Русију има она огромне заслуге. »Благодарећи њој, вели г. Пбшинђ , јављају се, номоћу научних средстава астрономије, физикс , геодезије и помоћу многих тешких експедиција, прве тачне географске студије о Русији; научс-њаци сташе изучавати климу и земљиште, као услове народног труда, састав иасељења и етнограФске црте му, народно предање и обичаје; почеше скупљати остатке старине, с љубопитством и осећајем поштовања, што га улива историјско разумевање; многе славне споменике старе писменостп извлачи наука нспод прашине заборава и даје им достојно место у историји књижевности; хвала буди њој, историограФија нође новим иутем, тумачећи унутрашњи одношај догађаја и каузалну свезу прошлости исадашњости. Ако додамо, па послетку, да под утицајем западне образованости избпја у књижевносги, и у једном делу руског друштва, моралноеоцијално питање и нмтање о достојанству човечанске личности; да пада ирва реч у корист ослобођења еељака и у одбрану човечанске мисли и речи у опште, да сс рађа питање о унутрашњој реФорми и друштвеној аутономији: не можемо, а да не иризнамо, да се у XVIII. веку, покрај свију заблуда му, почела први пут будити у бољпм умовима руског друштва арава народна самосвест.« То је тај великп значај, што га даје г. Пшшнђ јевропској науци и западној образованости у историји развића руског самопознања и народне самосвести. Правилност суђења ученог публициста нотв РђУЗУ Факти и суаише јасно. Р. Кошутић. (свршиће се) Облици својине у иашој историји средњега века. Написао Владислав Рибникар. (Ову је расправу наградила београдска општина првом видовданском наградом од 400 дин.). Београд 1891.-8°, стр. 72. БиограФија и државничка радња Вука Бранковића и Миложа Обилића. Темат награђен видовданском наградом. Од Ж. М. Романовића. Београд. 1891. — 8°, стр. 93. (Свршетак) Као што би се још у напред могло мислити, писац се, израђујући своју књижицу, поглавито служио расправом: „Пронијари и баштинци " од Ст. Новаковића. Ми сумњамо да нам он то сада не би признао, али нам то није казао у својој расправи. Напротив, у одељку о »пронији" (стр. 44.- 55.), који нпје ништа друго, до најординарнија компилација, састављена из поменутејрасправе и Срећковићеве

„Историје", — он само на једном месту н.аводи Новаковића, и то у намери да га наааднв ! То нас је нагнало, те смо одељак о »пронији" пажљивије прегледали и у њему нашли само прерушене читаве стране од Новаковићеве расправе. Дч бисмо то потврдили, навешћемо онако е реда један пример. „Чини нам се врло близу исгиви мишљење Успенскога, да су у пронију даване само државпе земље, или боље рекавши само она села, која нлкаквом властедину башгинику нису дуговала работа. Из умовања Успенскога правилан је закључак да се у пронију никоме нису могле давати властеоске баштинске земље, пошто су већ имаде господара.... Пронијар је вазда тезкио да те своје нроније преобрати у властеоску баштину; државни господар је опет увек тежио да на пут стаје оној пронијарској тежњи и да у иронијама брани богаство државно и средства за набављање или награђивање услуга потребних држави; све работе са земље' дате у пронију нису биле уступљене пронијару. Већ у чл. 47. спомиње се иериера царева, личпи данак, који је нронијар био дужан купити и предавати цару За европске средњевековпе државе лако надазимо пзтврду, да нису само владаоци давали Феуде или проније. Кпезови, маркизи, владике, архимандрити уступали су делове св)јих земаља другима, с погодбама да их бране или да им чине услуге за које су се погодили.... Степан Ратковић, властелин српски, који је сдужио деспотску Бранковићеву кућу као ведики логотет, имао је у српских деспота више села и на више места по Србији као своју пронију. — У једном од њих, у пронију му датих села, у Драгиновцича у Л.епеници, Степан Ратковић је имао свој двор. Кад је исти господин уредио све што треба за женидбу кћера српскога деспота Лазара с босанским краљевићем, па кад је после утицајем и других нрилива изашдо неко уједињење Србије и Босне.... онда му је исти босански краљ Стојан Томаш заиисао у баштину сва она седа, која је он, под српским деспогима, уживао као иронију € („Пропијари и баштиниии.' 1 - Глас I.). »Успенски тврди, да су у пронију даване само државне земље »или управо само она седа, која никаквоме властелину баштинику, нити цркви као баштинику нису дуговали работу.* По томе вдастеоске баштинске земље никоме се нису могде дати у пронију, јер су већ имаде господаре, и ту се јасно огледа тежња да се пронијарсва земља сачува од побаштињавања, јер ако то буде, они су губиди највећи извор своје силе и власти, земљу којом су располагали, те на тај начин стицади себи приврженике и васале. Ади, пронијар, који је добио какво земљиште у пронију, није могао том пронијом неограничено расподагати, јер владалац пика\ није у пронију уступао све приходе. Тако нпр. сваки човек с проније морао је плаћати цару тако звану цареву иериеру , једну врсту данка, коју је пронијар прикупљао и предавао цару... На западу у Јевропи то је врдо често бивало. Француски кнежеви и маркизи, а исто тако и већи духовници даваху дедове својих земаља другима под усдовом да их бране од свију нападача или да им чине друге усдуге које су у напред углавили.... Српски властелин, Степан Ратковић добио је од српских деспота впше седа у пронију и то по раздичним крајевима Србије. У лепеничким Драгиновцима, седу, које је њему бидо дато у нронију, Степан Ратковић имао је своје дворе. Доцније исти Степан као ведики доготет српски стекне ведиких заслуга за босанског владара, јер удеси да се босански краљевић ожени ћерком српског деспота Дазара. Па како је тии начином аи стицајем других ирилика тсглгнуто