Просветни гласник

КЊиЖЕВНЕ ОВЗНАНЕ

301

вилно посматрати и ценити стари живот независно од новога или нови независни од старога, а друго с тога, што су ти појмови у самом нашем грађ. законику нејасни. Израз „баштина" односи се у нашој старој нсторији, судећи по споменицима, на земље и земљншта, са зградама или без њих, дакле, на физички неаокретна добра. — Израз својина обухвата, као што је познато, и физички аокретна добра. — Извор из ког потиче власт нзд багатином је аородица; то потврђују краљевске повеље и.заииси, у којима владалац обично даје земљу у баштину не једном лицу, него »и оцу и сину и унуку и свему останку по мушком колену" Код својине је пак извор из ког иотиче власт индивидуа. — Баштина је појам вечне наследне имовине; овде је наслество колективно, ариродно и, пошто власт имовмнска прелази с колена на колено, — сваки члан породице већ самим рођешем задобива имовинска права; о том сведоче записи: и к тому даровасмо војводи Хрвоју у Дубровнику палочу у баштнну п његовом синовом и његовом унучју и праунучју и њих последњему што јест мушкога колена у веки вековма"... (Моп зегђ. 227,). Својина није појам вечне паследне имовине; наследна јеет, али је то наслество засновано на индивидуалисму , уређено за коном; овде се имовинска права добивају истом после смрти очеве; шта више Џ. Ст. Мил вели да својина по природи својој није наследна. — Чланови 49, 82. и 197. Душ. законика казују, да је онда деоба била по главама; код својине пак влада деоба по коленима (види гл. XIV. грађ. зак.). — Најпосле, баштина је појам ограничене власти, а својина неограничене. — Ово је најкраћи извод из поменуте расправе; из њега се да видети, да су баштина и својина два супротна појма; прва има више породични карактер, а друга је чисто космополитске природе. Заједничко им је само то, што су обоје појмови приватне имовине и што означавају имовинску власт (у ј!. §. 465. и 469. грађ. законика баштина је стављена као аредмет имовине!). Кад то знамо, онда би било сувишно доказивати: колико је апсурдно идентификовати са својином бенефицију и аронију, од којих је прва само привремено уживање, а друга награда или плата за услуге! Према свему томе, наш писац није разумео облике о којима је писао. То није разумео ни г. проФесор, који је тему расписао, јер не би задао облике својине у сред. веку, када осим »купљенице« која је постала, извесно, утицајем са стране није било ни јсдног облика, који би се бар колико приближивао правом појму својине. просвегни гласник 1892.

После свега, што смо досле рекли, намеће се само собом питање: како је оваква расправа могла испасти из онако многостручне литературе, коју је писац изложио у нриступу своје књижице?.,.. На то ћемо лако одговорити. На 45 стр. своје расправе навео је писац једну мисао руског нроФ. Успенскога и под текстом цитовао: »Успенск!#: Сборникг статеВ по славлнов г ћд^ћшво, по византијским сноменицима, које је издао Сата.« Овај је цитат довољан па да дознамо, да писац није видео, ни тога Сборника, ни Сатасова дела! »СборникЂ статеи по славннов^д^нш« издали су 188 3 год. у Петрограду ученици проФ. Вл. Ламанскога; у њему је на првом месту расправа Успенскога о пронији (стр. 1—32). Сатасово дело је: „Ооситсп18 тссШ8 ге1агИ'н а 1' МзМге (1е 1а От^се. (< Новаковић је у „Пронијарима и баштиницима,* поменуо на једном месту, како је Андроник Палеолог записао пронију Алексију Дипловатици у баштину, и да би то доказао навео је Успенскога, који је то пзрекао на основу византијских спон. Сатасових; нигде на другом месгу Иоваковић није навео натпис том зборнику, него само помиње Успенскога. Мисао, да су у иронију давате само државне земље, под којом је горњи цитат, преписао је наш писац од Новаковића и, пошто ту није био наведен натпис раснраве Успенскога, он га је узео с десетог листа заједно с оним ј ПО византијским спом., које је издао Сата«, и ако визант. споменици овде немају никаква посла.! Да наш писац није читао Успенскога, доказ је то, што су цитати које он има из тога дела сви узети од Новаковића и Срећковића. На стр. 69 наведено је: „М1к1оз1сћ: АсЂа III. 173— 176.« Овај је цитат узет од Срећковића (Ист. срп. нар. II. стр. 865), а овај га је опет узео од Успенскога.... На стр. 76 стоји: «Аврамовић. Споменици II. 47." Ово је узето од А. Мајкова (Гл. срп. уч. др. XXIII. стр. 24).... На стр. 67. навео је писац неколико речи проФ. Макушева и доле ставио: «Жур. мин. нар. просв. 1874. књ. 175.« То је узео од Срећковића (Ист. II. стр. 854); Флорински на једном месту вели да је та расправа изашла 1874. год. у свесци за Септембар! Журн. мин. просв. од те (1874) године нема ни Нар. библиотека, ни Уч. друштво,ни мин. просвете, те би занимљиво било знати: откуд писцу та свеска! — На стр. 67стоји: «Атонски акти. стр. 87;« ово је узето од Новаковића. Да ту књигу није писац читао, сведочи то, што се у њој находи једна важна повеља Душанова, коју смо напред навели, а за коју наш писац није знао. — На стр. 70 навео је: „Кас1 I. стр. 156«; то је узето од Новаковића (Пронијари итд. стр. 26). —• На једном је месту навео Новаковићево издање Душ. законика. а на стр. 37 сам 39