Просветни гласник

критика и библиографијА

304 се зове Борач«.... 155. минеј, који се чува у народној библиотеди у Београду, а писао га је неки Никода ,под градом Борчем« и придожио га храму »Аранђела Михаила«, вели : »Написа се ова вњига и приложи цркви трстеничкој*. Још пре 1426. г., у тој је цркви био »иконом" неки Макарије, што сведочи белешка написана руком удовице — Маре Бранковићке .... Када се ово четворо доведе у свезу, онда се јасно види, да је село Трстеник, с црквом св. Аранђела Михаила, дежао око некаквог града Борча. Знајући ово, онда нам се горње питање своди на једно друго, а то је : па где је тај град Борач ? — Познати слов. научар Јиречек, у своме делу ; ,Нап(1е1881.га88еп € а на стр. 87., вели, да се град Борач налази у Гружи, где је одмах и црква св. Аранђела Михаила, старија од триста година. Али против ове поставке Јиречекове говоре ове три околности.... што се у гореспоменутом минеју надази једна познија белешка, која и нехотице, упућује, где треба тражити Борач и остада села. Та белешка у српском преводу гласи: »Ова је књига Арапђеда из Дренице«.... и т. д. (Биограф. и држав. радња и т. д., < стр. 24., 25.). Оволико само за пример. Ко би желео да се позна и с осталим позајмицама, нека уиореди поменуто Ковачевићево дело с овом књижицом (стр. 23 — 62) и Руварчева „Кнеза Лазара" с трећим одељком ове књижице (стр. 63 — 88). Најглавније су у овој књизи аогрешке. Ми смо већ на једном месту рекли, да се у обема кшижицама огледа: одсуство критичког процењивања историјске грађе, а покрај тога и лабаво познавање наше историје и новије историјске литературе. При том мишљењу остајемо и сад; а да бисмо га могли оправдати, навешћемо неколико примера (све је немогућно навести), који ће нам показати, да нашем писцу нису била позната ни најелементарнија зиања, којих има у сваком уџбенику за српску историју!... На стр. 28-ој пише наш писац: »,.... суде&и ао свему, излази, да се венчање Вуково морало догодити, још за живота Душанова или »одма« (?) по смрти његовој. 11 — Ово ]е погрешно. Сви се данашњи наши историци слажу у том, да је Душан умрво 20. децембра 1355. године и да се кнез Лазар оженио 1353. године. — Кад се упореде те цифре, онда ће свак моћи видети, да је године 1 355. кад је умрво Душан — кнез Лазар могао иматн кћер истом од једне године! Осим тога, испитивањем Ил. Руварца доказано је, да је године 1354. Вуку могло бити највише — 14— 15 година, те ни с те стране ова поставка пишчева не би могла вредити. На стр. 17-ој, ређајући »господу 11 , коју је смрт Душанова затекла у српским земљама, — писац ставља »у данашшу Србију до угарских граница кмеза Лазара.® — Ову је погрешку писац иреписао

од Мишковића, а то с тога, што је знао да ћс се допасти г. реФеренту, који тако исто мисли. Али »мишљење је лична ствар"; историјски иак Факти казују друкчије. На основу њих доказао је још пре три године И1. Руварац у својој књизи, »О кнезу Лазару," да кнез Лазар у то доба (1355 год.) није нигде владао, него био на двору Урошевом (стр. 38-42). Даље, на стр. 27-ој стоји : „У неко.шко српских летописа и осталих старих докумената спомиње се, да је Вук по мушкој лози био род Немањићима. .. Има неких (?) наших историка, који то оспоравају, али су њихови супротни доказп тако слаби, да може аотауно остати, да је Вук Вранковић од рода старог Немање." Ни ово није истина. Историја данас не зна за даље претке Вукове од деда му Младена. Родослови (а не »стара документа") у којима се Вуково порекло доводи од Немањића познијег су порекла и не заслужују пажње. Упоредивши преписе старије и млађе Повесног Слова о кнезу Лазару, Ковачевић је опазио, да у старијем препису нема о тој генеалогији ни помена, те би према том, она морала бити доцнији додатак, учињен — како с разлогом додаје Ковачевић — у намери да се Вук и Лазар доведу сродство с Немањићима, а за такав посао нарочито је било подесно време, кад су Бранковићи и Лазаревићи били моћни, — од прилике исто онако, као што је ланске године било »подесно® радити темате из српске историје и у њима узносити и славити радове онога, који ће их прегледати!.... Најиосле, Вук се никад и нигде није назвао потомком Немањиним, а да је то био, без сумње би то свуд сномињао, као што су то чинили и Твртко и ВалшиНи. Писац на неколико места у својој књижици помиње »царева убицу Вукашина" и »законитог цара који аогибе од убилачкс руке", и тим отворено стаје уз мишљење, да је цар Урош убијен, да га је убио Ђукашин, а да се то све догодило 1367. године !.... Ово је доиста жалосно, да један философ који се усуђује да пише историјску расправу не зна за најновија испитивања на пољу своје историје! Он не зпа за полемику између Ковачевића и Срећкогшћа, о години смрти цара Уроша, која је завршена још пре неколико година, и у којој је Ковачевић непобитним Фактима доказао, да је Урош ма дживео краља Вукашипа и умрво ариродном смрпу 2. децембра 1371. године; не зна за службене податке из дубровачког архива, које је изиео К. Јиречек и којима је растерана и најмања сумња о насилној смрти Урошевој 1367. године! Све је то њему ненознато; он износи и брани оно, »у што већ ни деца не верују« !....