Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

313

ски се стаде све впше и више занимати палеограФијом. Ну беше једаи рад, који ве.шки научељак није никад напуштао, а то је скупљање материјала за речник староруског језика. После смрти Срезњевског 1880. год. Академија је поверила издавање тог речника кћери покојног академичара Олги Измајловној и академичару А. Бичкову, После Срезњевског говорник пређе на покојне академичаре Биљарског и Пекарског. Први је радио у Академији седам година (од 1860,— 1867.); главно поље рада му био је црквеио-словенскп и бугарски језик. Највећи и, иа жалост, последњч академски рад Биљарског беше огроман том материјала за биограФију Ломоносова, што их је нашао у архивима Академије и издао у славу стогодишњег јубилеја Ломоносовског (1865. год). Научпа делатност Пекарског, као академика, трајала је свега 9 година, Пекарски се родио 1828. год. у оренбуршком крају ; више обрааовање добио је у казанском университету. Срећне прилике номогоше му, да се пресе.ш у Петроград и да ступи у министарство Финанција, одакле му пође за руком, да пређе у Државни Архив, где постадс, после В. И. Ламанског, старијим архиваром. Још онда поче се Пекарски занимати историјом руског образовања, особито XVIII. века и остаде јој веран до краја. Врата у Академију отворило му је опширно дело, предмет многогодншњег изучавања: „Наука и литература вђ Россш при Петр^ В. к , увснчано потпуном Демидовском наградом. У архивима Академије нађе он нов, богати материјал за изучавање, помоћу ког и поче писати читав низ историјско-књижевних монограФија. У Академији чекао је Пекарског огромап рад : историограФија тог највишег ученог завода руског. Радећи с највећом енергијом, Пекарски је могао да разради само први период исторпје Академије, до почетка царевања Катарине II. Дело је написано у Форми биограФија председника и чланова Академије и има две велике свеске — (читаву другу свеску заузима опширан животопис Тредјаковског и Ломоносова). Пекарски је умро 1872. г., спремајући за штампу други том хартија царице Катарине II. Тај рад поверило му је Руско Историјско Друштво, по иницијативи председника свог, ондагсшег престолонаследника, а садашњег цара Александра III. Друга два члана Академије, Плетњов и Њикићенко, заузимали су катедру руске књижевности на петроградском свеучи.шшту. Плетњов је ушао у одељење одмах, чим је било основано, а од 1859. г. био му је председник. После смрти му (1865. г. у Паризу) одељење је издало дела и кореснонденцију свог друга у три тома. Ту беху скуиљене у

једну целину критнчке студије његове, које су за живота му излазиле у разним периодичним нздањима. По симпатијама евојим припадао је Плетњов карамзинској школи; одликујући се фпним естетичким осеКајем и укусом, био је у стању да проникне у језгру многих дела и да оцеии песничке лепоте производа својих другова Шуковског, Пушкина п кнеза Вјаземског. После смрти Пушкппа, Шетњов поче даље издаватп Пушкппски „Современник", ну без успеха, јер као уредник, не имајући дара журналистичког, није умео да заинтересује читалачку публику. Особите заслуге за друго одељење стекли су Плетњову реФерати му о годишњем раду академичара. Највећу пажњу поклањао је некролозима, Главан рад те врсте беше му велики говор, што га је читао у спомен гр. Уварову на годншњем скупу Акидемије Наука 1855. год. 'Гаке исте заслуге има за друго одељење п А. В. Њикићенко, који је често, после смрти Плетњова, излазио на академску катедру, да упозна слушаоце с годишњим радом секције. Осим тога у току дугих годпна био је критичар драмских радова, што стизаху Академији на награду гр. Уварова. Сам по себи, Њикићенко је ванредна појава и у руској књижевности и у друштвеном животу руском. Добивши у провинцији врло скромно образовање, он обраћа на себе пажњу министра нар. просвете, кнеза Голицина, који га доведе у Петроград и даде му университетско образоваље. Као Срезњевски, тако се и Њикићенко из почетка бавио политичком економијом и тек доцније пређе на руску књижевност. Благодарећи ванредном свом таленту и необичном говорничком дару, брзо је стекао славу одличног проФесора и лепореког говорника. Университетске беседе његове, особито похвални му говор у славу Петру Великом 1838. год,, привлачиле су огроман број одушевљених слушалаца. Заузевши место цензора, Њикићенко се одликовао разумном трпљивошћу; отуд његова популарност међу књижевницима разних партија. Године 1855. друго одељење изабра га у своје редовне чланове. За време Норова, као министра нар. просвете, учинио је Никићенко много добра руској књизи. Његов дневник, издан после смрти му 1877. год., и данас је најбољи извор за карактеристику прилика, у којима је живео. Спеменув по имену московске чланове другог одељења: митрополита Филарета и професоре Пагодина, Шевирева, Буслајева и Соловјова, говорник пређе живим академичарима, који непрестано раде у секцијама. А. Бичков ступио је у Академију почетком 1866. год. Радови његови, као академичара, као члана археограФске комисије или Руског Историј-