Просветни гласник

4. Во Хапи или Апис. — Од свију светих животиња најважнијп је био во Хаии или Ааис, који је имао свој храм и своје свештенике уМемФису и који је био обожаван од целог Мисира. Он је представљао у себи бога Пта и бога Озириса (отуд му и име Сераиис т. ј. Ознрис-Апис) Мисир није сваки пуг имао Аписа, јер то не беше обичан во, који би се могао лако наћи. Во Апис морао је бити сав црне длаке и пматн само на челу белу троугласту белегу, а сем тога требао је да има и неке друге особите знаке. Чим би свештеници објавпли да је такав во нађен, одмах би цео Мисир стао веселитп се и светковатп. Кад би Апис престао да живи, цео га је Мисир жалио. Тада су његово тело балсампсали п сахрањивалп у једну ведику гробницу, која се зове Серааеум (пронађен од Маријета 1851). 5. Моиотеизам мисирски. — Поред вере у више богова или политеизма у Миспраца је била доцније још једна друга вера, много узвишенија, вера у једног Бога нли монотеизам. То је бпла вера образованијих Мнсираца. Они вероваху у једног Бога, који постоји од ночетка света, творца неба п земље, којп све зна и све види, који је један у суштпнп, али који се састоји из три лпца: оца, матере и спна. Прост народ ннје знао за ову веру, већ је непрестано обожавао своје многобројне богове и свете животнње. 6. Иоштовање мртваца. — Миспрци су веровали у други живот на оном свету, и оно што ми називамо смрт за њих је била само промена живота. Пре смрти човек живи над земљом, а после смрти живи под земљом. Они су мпслили да сваки човек има поред свог тела и дуиликат т. ј. још једно тако тело, самоод Финије материје, налпк на сенку. Овај „дупликат" живи и после смрги човечје у гробу; за то се у најстарије време гроб и називао „дупликатова кућа". Пошто дупликат живи у гробу, требало му је прпбавити све оно што је потребно живом човеку. С тога су Мисирцп метали у гроб поред мртваца читав намештај, сголице, кревете, преобуке, оружје, слике књпге и т. д. Сроднпцп нокојнпкови морали су редовно доносити у гроб жито и разна једа за храну дупликату, или су се молили каквом богу да му он да што му је потребпо за живот. 7. Су ђеље душама. — Осши тела и „дупликата" бпо је, по мпшљењу Мнспраца, још и један трећи део човеков, који је финији и од дуилпката, а то је душа. Душа не остаје у гробу са телом, као дупликат, већ излази из тела после смрти човечје и пде под земљу ка богу Озирису на суђење. Озирис седи за судским столом, а око њега су поседале 42 судије. Душа долази пред њих, те даје рачун о свом животу на земљи и бранп се, позивајући своје срце за сведока. ,0 срце, узвикује она, срце које долазпш од моје матере, срце моје из времена кад бејах на земљи, не сведочи противу мене, не терети ме нред велнким богом." По што је душа псказала своју одбрану, њу тада мере са њенпм делима на теразпјама истнне , и најзад суд изриче пресуду, којом

Мерење душа.

се она ослобођава пли осуђује. Душа која је осуђена као рђава мучп се вековнма, па онда умире но други пут и прелази у нпштавило. Душа пак нраведна мора дуго да путује н да прође кроз врло велика пскушења, док се најзад не састане са телом п дуплнкатом, и тада васкрсава те да више никад не умре, већ да живи вечпто међу боговпма, и да и она сама постане бог кога ће људи поштоватп. 8. Мумије. — По што дупликат живи поред тела, само док се тело не распадне, п по што се и душа враћа у тело да с њим васкрсне, требало је тело очувати цело п неповређено. Да би очували тела што дуже, Мисирци научише за рана да их балсамишу. Они бн најпре изва шли мозак из главе и очистили утробу, па би онда остављали тело да стојп у сланој води 70 дана. За тим би га испралп, испунпли разним мирнсима и обмотали намучним платном, које је намазано пеким лепком. На тај начин тело се претварало у мумију Ову мумију метали су у ковчег од дрвета илн гппса и најзад полагали у гробннцу са свим предметпма потребнпм за жавот. 9. Мртвачка књига. — Богатији Мнсирци метали су мртвацу у руке једпу малу књнгу, тако звану мртвачку књигу. Та је књига садржавала разне хнмне н молнтве, и у њој је нанисано било, како треба душа да се брани на другом свету, пред судом бога Ознриса. Према тој књизн душа треба овако да говорн пред тим страшним судом: »Судије истине, ја вам доносим истину. Ја нисам учивила зла ниједном човеку. Нисам лагала, нисам крала , нисам убијала, нисам чинила ништа што је забрањено. Нпсам била лења. Нисам опадала роба код његова господара: нисам утајила хлеб из храмова; нисам крала завоје ни храну мртвачку; нисам криво мерила... Ја сам чиста; гладног сам нахранила, жедног сам напојила, нагог оденула. Прппоспла сам жртву боговима и давала храну мртвима." Као што се из ових речп впди, морал старих Мисираца састојао се у томе,