Просветни гласник

343

свој својој целини и разноврсности; да се алегорија св. нисма, предана на милост и немидост ограниченом дечјем разумевању, — нретвара у онасан буквализам, који не водк правом веровању п моралу. — Једном речи, прц састављању школских књпга, библијскп се матерпјал уносио без сваке одређеноств, без погледа на разлнчан његов карактер. Циљ науке хришћанске, као паставпог нредмета, сводио се на Форму п обим. Ппсци су и без богословске теорије и без педагошке спреме цриступилп пзбору библијског магеријала и разрадп овога. З 7 ' највећој оскудици школских књига за науку хришћанску, г. Божа Јовановић је уложио свој труд на превођење: „Свештене историје старог завета " и <, Свештсне историје новога завета". Ове су књиге преведене с руског ориђинала г-ђе Козиреие, израђеног по руском наставном програму од 1872. год., п важе као школске књиге за све средње заводе у Русији. Обе имају довољно шпроку садржину, која је црпена из библијских књпга, без обзира на њпхову каноничну вредност. Обе састављају систему библијских догађаја, израђсних по црквеној хронологпјп. У обема је чнст језик; леп п јасан опис свештеноисторпчнпх Факата. Ну, лепота Форме развпјена је и у овпм књигама на рачун садржане, тако, да ни оне неће бити кадре, да предупреде опаспе последпце од неправилног упознавања са св. писмом, које већ пмамо пред очима. Општи недостацп ових књига јесу: педагошкн, историјски и богословски. Ако је науцц хришћаиској задатак, да лепим, пенадмашним библијскнм нримерима, на педагошкој основи, морално васпита децу и упутп их на пут пун добра и врлина; онда је ауктор ових књига промашио тај смер, уносећп, с једне стране, иримере недопуштеие с педагошке тачке н супротне моралном васнптању у опште; а пропуштајућп, с друге стране, прпмере од стварног, васпитног змачаја. — Недопуштено је за школу п децу све опо, што стоји у нарочитим одељцпма на странп 8, 11, 40 п 50 у првој књизи. Пропуштено је много лепнх примера у обема књигама. Н. пр. о аожтовању еветцње , или : казна Божја над синовпма Ароновим, који су без права свештеничкога нриступили светињи; о чувању светиње, и богоиоштовању, пли: пример доброга цара Јосија, који се ; пронашавши св. књиге у староме храму, с целим народом саветовао Богу, који га спасе од несреће, намењене отаџбинн његовој; о иобожности , плп: пример доброга цара Језекије, којп васледи опустошену владавину безбожнога оца свог Азаха; ну

очистившп Јерусилим од идола, заслужи мплост Божју и поврати пређашњу славу народу своме; и многи иримери доброчинетва, милосрђа, љубави, вере п т. д. — Наведено тирди, да „аисац Свештених историја" није имао иедагошке вештине, која је иреко аотребна ири избору библијскога материјала. Госпођа Козирева схвата бпблију као псторпју и матерпјал бпблијски распоређује по методу исторпјском; алп не схвата карактер исторнје као науке, кад предаје забораву многа нсторпјска Факта, која у исторпјп не могу бпти заборављена. Сувпшно бп бпло набрајагп сва пзосгављена Факта; пу, да би се вндело у коликој је мерп преступљеп задатак псторије, ја ћу навести само ово : У првој књпзп, на стр. 48. стојп ово: Израиљско царство трајало је само две стотине иедесст и с.едам година. За све то време у њему је владалс деветнаест царева из десет разних владалачких иородица, које су, да би се дочеиале власти, истребљавале једна другу ," — Кад се узме у обзир како писац до највећих ситппца разлаже о пзрапљцу Товију, о „жалосним данпма његова живота," о његовом „путовању" п скандалозној женидби с „девојком," која је у властп злога духа, коју су већ седам пута удавали и којој су сви седам младожења умрли првога дана брака"; опдаје заиста чудно, за што г. Козирева пзносп историју целог једног народа у опакој миипјатури, кад је она нребогата историјскпм Фактима п може да се оппше као права исторпја? — Значи, да иисац није знао задатак и карактер историје као науке, кад је пристуиио израдп „Свештених историја". Напослетку, ииеац није исаунио ни богословеки захтев у својпм књпгама. Идеја о спасењу, — то је срж целокупне Бпблије, цеитар, око кога се грунпшу сва Факта свештепе историје. Веза старог и новог завета, плп вечпог савеза између Бога и људи, г-ђа Козирева учинила је врло мало, да би се меспјанска идеја познала као таква. Загушена у маси разноврснога материјала, она се тек попегде појављује (највнше у почегку и прп свршетку прве књпге), и то: внше но усиљеном тумачењу саме г-ђе Кознреве, него по природном пстицају из библијскпх Факата. То се имало рећи у оиште о овим књпгама. — А у иојединостима, прва књига, т. ј. „ Свештена историја старога завета" има у себи: материјала, иротивнога јасчом смислу Библије, библијеквј географији и историји, аа у неколико — и иостојеКем догматичном веровању. Ппсац на пр. вели: „Нојеви нотомци дуго су живели око онпх места, где сеје зауставио ковчег"