Просветни гласник

344

(стр. 8); међу тим, пз библије зиамо, да су они отишлп на исток у земљу Сеноар и тамо живелн (к. иостања XI. 2). Сеоба народа иредставља се у овој књизи као дело смишљено, као стална намера и потреба самнх људн, којаје отиочета од зидања вавндонске куле (стр. 8); а књига Иостања XI гл. иредставља је као казну Божју, као дело, о коме људи иису ни мнслпли, докле се ннје извршило. Такође је неоспован павод: ,Вог заповедн Авраму да се преселп у земљу халдејеку у предео хананскн" (стр. 9.); јер је Халдеја била та земља пз којеје Аврам изазван (к. Постања XI и XII). а предео ханански са свим инје спадао у халдејску тернторпју, која је тада обухватала десиу страну Еуфрата, обалу иерсијског залива н једаи део Арапске. Ханаи је лежао далеко од Халдеје, на западу, иа обади средоземиога мора. 0 томе иредмету врло јасно говори помепута књига св. Пиема : „и изведе пх Бог нз земље халдејске, да пду у хананску земљу", нредстављијући у нсто време разлику између њих. 0 Месопотамнји се говорц врло неодређено; н ако би се па оспову св. Писма могло много тачније говорнтн. Из описа на стр. 12. II 13. нре бп се могло извести да је Месопотампја неко сеоце пли варош, пего широко земљпште (средина) пзмеђу Тпгра и Еуфрата, као што то сам назив сведочн (месос — среднна, нотамос — река). Најбоље бн бнло, да је ппсац, нросто, по Библијп навео: „Јаков је дошао у Харан, град месонотамскн" (к. Постиња XXVII п XXVIII гд ). Онисујући .стрпљење Јовово" писац је учинио геограФску погрешку, рекавшп, да је он жнвео у Аравији (стр. 20). У св. Писму каже се, да је Јов живео у земљи „Авситидијској* (књ. Јова I). Та се земља друичије звада „Хус*. А Хус је пустиња, која лежи на северу од Падестнае, близу Дамаска, а не у Арабији. Излазак Израиљаца нз Миспра п нутовање кроз пустпње оппсада је г-ђа Козирева сунротно књизн Изласка, као гдавном псторпјском сноменпку тих догађаја. Тако исто и буне израиљске онисане су с геограФСким недостацима и нротпвио четвртој књизи Мојсијевој. Буиа, коју је нзазвао извештај ухода о Ха" нану, нпје се догодила на граннцп земље хаианске, како ведн ппсац (стр. 27 и 28); него у пустињи Фаранској (IV књ. Мојсијева XIII), која је раздвојена бпла од Ханана царством едомским. Освајање земље хаиапске ннје у овој књизи оппсано, Речепо је само како је освојен Јерихои (стр. 30); а шестогодишња борба с царевнма ха-

ианскнм пије поменута у овој књизи, која посп назив нсторије! Погрешаи је историјскп Факат, да је Саул помазаи за цара у МосиФу (стр 36). У првој књизи Царстви гл. XI стоји ово: „и дође сав народ у Галгале, и тамо аомаза Самуил Саула на царство арсд Госаодом у Галгалама". У МасиФату је оп само коцком изабран (види X гл. исте књиге). Нетачан је нсторијски опис иронасти изранљског царства. По речима аукгоровим, оио је одмах пропало (стр. 48); но IV књига Царства, гл. XVII тврди, да је Салманасар, цар асирски, најнре ухарачпо ту земљу. И тек доцније, кад је Осија цар израпљски ступио у тајне преговоре са Сигором, царем егииатским, Салманасар је ношао на Израиљце, победио их носле трогодншње упорне борбе н раседио по Мндијн (а не по Асирпји, како ннсац вели). Тако исто је иетачно оннсап пад царства јудејскога. По пишчевом тврђењу (стр. 54), Јоаким И а Р ЈУДфки није 6.10 жив, кад су Вавилоњани освојпдн Јерусалим; међу тим IV књига Царства XXIV гл. сведочи обратно: да се најире „Јерусалпм папунпо крви од Хаддејаца", азатим: —„почину Јоаким са својим нредцнма". — Писац још ведп, да је Јоаким нокушавао да се ослободи од Вавпдона; ау св. Писму стоји, да Јехонија, син његов »сотвори дукавое предв очима Господннма" , за што је и одведен био у ропство. Догматичном учењу противна су само ова места : На страни 1. писац тврдп да је видљиви свет створен из ничега; а одмах за тнм он пориче своје тврђење, говорећи, да Адам није нз ничега, него од земље. Писац, као што се види, не разумева догматично учење о Формама стварања; нри том, он пстпче на видик и своју педагошку слабост, стављајућн предмете специјалне догмагике у школску књигу за I. разред гимназија. Говорећи о постању у опште, нисац не помиње ностање анђеда. Ну, да нојава њнхова ле би бида надик на појаву метеора у његовој „историји", оп говори о њима опде где нм није место п где му иије време. У историји првога греха догматични су узроци могли 1постати, кад писац ннје могао да пх објасни друкчпје, него што је то учпнно на стр. 4. На 12. страни приписује се Вогу такав енитет, који природи његовој ни у кодико не одговара. „Свештена историја новог завета и , осим поменутих недостатака, пропустила је и нека Факта из живота и рада Христова. Но, ири свем том, она се много разликује од ирве књиге: историјска Факта,